Studija Univerziteta Kolumbija pokazala je da su pozitivni odnosi sa roditeljima i drugim odraslima tokom detinjstva povezani sa boljim mentalnim zdravljem u odraslom dobu, bez obzira na izloženost nepovoljnim iskustvima iz detinjstva.
Nalazi, objavljeni u JAMA Psihijatrija, sugerišu da bi intervencije koje promovišu veze odraslih tokom detinjstva mogle da isplate dividende zdravlju mladih odraslih, smanjujući sociokulturni rizik od mentalnih poremećaja, kao što su depresija i anksioznost.
„Za decu, izuzetno važan faktor otpornosti je topao, negujući odnos sa roditeljem, negovateljem ili drugom odraslom osobom“, rekla je glavna autorka studije Sara VanBronkhorst, MD, MPH, volonterski fakultet psihijatrije na Kolumbiji. „Naša studija pokazuje da deca koja imaju barem jednu pozitivnu, posvećenu vezu između odraslih i dece imaju manje šanse da dožive depresiju, anksioznost i uočeni stres kasnije u životu.
Studija je nastojala da odgovori na važan jaz u istraživanju fokusirajući se na marginalizovane i minorizovane mlade za koje je veća verovatnoća da će iskusiti višestruke nedaće i steći uvid u sociokulturne faktore koji bi ojačali njihovu otpornost tokom života.
Da bi identifikovali markere otpornosti, istraživači su ispitali podatke od 2.000 učesnika Boricua Iouth Studi (BIS), longitudinalne studije koja prati tri generacije porodica tokom 20 godina, koju je predvodila Kristijana Duarte, viši autor JAMA Psihijatrijskog rada. Svi učesnici u BIS-u su portorikanskog porekla, otprilike polovina je prvobitno živela na ostrvu Portoriko, a ostali su živeli u Južnom Bronksu u Njujorku.
Istraživači su procenili negativna iskustva iz detinjstva, ili ACE, u tri tačke tokom detinjstva. Ova iskustva mogu uključivati stvari kao što su fizičko ili emocionalno zlostavljanje, zanemarivanje, mentalna bolest negovatelja, smrt ili zatvaranje i nasilje u porodici.
Takođe su izmerili sedam sociokulturnih faktora povezanih sa otpornošću, koji su uključivali društvene odnose (majčinska toplina i prijateljstva) i izvore značenja (familizam i porodična religioznost). Ishodi mentalnog zdravlja su mereni tokom mladog odraslog doba i uključivali su generalizovani anksiozni poremećaj, veliki depresivni poremećaj, poremećaj upotrebe supstanci i percipirani stres.
Kao što je pretpostavljeno, otkrili su da su mere društvenih odnosa, osim vršnjačkih odnosa, povezane sa manje depresije i anksioznosti i manje percipiranih stresa u mlađoj odrasloj dobi. Iznenađujuće, istraživači su otkrili da je porodična religioznost, za koju se često smatra da je zaštitna, povezana sa više, a ne manje, percipiranim stresom među mladim odraslim osobama koje su iskusile visoke ACE.
Treba napomenuti, iako su postojale veze između faktora otpornosti i kasnijeg stresa, depresije i anksioznosti, nijedan od proučavanih faktora otpornosti nije bio povezan sa poremećajem upotrebe supstanci.
„Sa faktorima kao što je religioznost, priča može biti nijansiranija“, rekao je dr VanBronkhorst. „Jedno od objašnjenja za ovaj neočekivani nalaz moglo bi biti da religiozne porodice mogu iskusiti viši nivo stida i krivice u vezi sa ACE, kao što je upotreba supstanci od strane roditelja ili zatvaranje.
Istraživači su rekli da činjenica da nekoliko markera povezanih sa otpornošću nije pružilo zaštitu naglašava važnost prevencije ACE-a i naglašava potrebu da se pronađu drugi načini podrške deci koja doživljavaju nevolje u kontekstu marginalizacije i minorizacije.
„Možda ćemo morati da pogledamo dalje od tradicionalnih prediktora otpornosti“, rekao je dr Duarte. „Buduće studije bi mogle da se bave ulogom, na primer, finansijskih resursa, rasizma i društvene jednakosti u otpornosti.
Dr VanBronkhorst, koji radi kao dečiji i adolescentni psihijatar u Netvork180, klinici za mentalno zdravlje u zajednici, viđa mnogo dece sa visokim ACE.
„Roditelji sa kojima radim vide njihovu decu kako se bore, žele da uspostave te pozitivne odnose, ali toliko toga im stoji na putu“, rekla je ona. „Trebalo bi da im pomažemo u časovima roditeljstva i porodičnoj terapiji; možemo da edukujemo nastavnike i članove zajednice. Ali takođe treba da gledamo na veće, strukturalne intervencije koje bi mogle da smanje iskustva nevolja i uzroka stresa koji ometaju formiranje odraslih. veze koje mogu zaštititi decu od stresa.“
„U ovoj studiji želeli smo da priznamo da se otpornost ne može svesti na pojedinačne atribute sa kojima se neko može roditi“, dodao je dr Duarte. „Otpornost je proces. Da bi se uključili u ovaj proces, deci i starateljima je potreban pristup resursima u svom okruženju koji neguju jake odnose koji reaguju i značajna iskustva.“
