Studija UT Southvestern Medical Center na stotinama žena sa nedovoljno uslugom pokazala je da su depresija i anksioznost, pored fizičkih faktora kao što su viši indeks telesne mase i prethodna porođaja, povezani sa dugotrajnom postporođajnom urinarnom inkontinencijom. Nalazi, objavljeni u časopisu Uroginekologija, osvetljavaju ova stanja koja mogu nositi stigme, ali se u velikoj meri mogu lečiti, kažu istraživači.
„Naša studija povlači most između dve vitalne komponente zdravstvene zaštite koje se često zanemaruju i zanemaruju: postporođajnu negu i mentalno zdravlje“, rekla je Sonia Bhandari Randhava, MD, druga godina uroginekologije na UT Southvestern. Dr Bhandari Randhava zajedno je vodio studiju sa Davidom Rahnom, MD, profesorom akušerstva i ginekologije na UTSV.
Dr Bhandari Randhava je objasnila da su u oktobru 2020. kliničari iz UT Southvestern and Parkland Health pokrenuli Produženje porodične nege nakon trudnoće (eMCAP), program u zajednici koji pruža negu ženama u okrugu Dalas u nedostatku usluga godinu dana nakon porođaja. Žene uključene u program prolaze osnovnu procenu nakon porođaja, a zatim se redovno prijavljuju u narednih 12 meseci. Pacijenti se podvrgavaju fizičkim pregledima i odgovaraju na pitanja o različitim fizičkim i mentalnim zdravstvenim stanjima radi lečenja ili upućivanja.
Zainteresovani za potencijalna preklapanja između postporođajne urinarne inkontinencije i mentalnog zdravlja u ovoj grupi, dr. Bhandari Randhava i Rahn i njihove kolege procenili su odgovore koje je dalo 419 pacijenata eMCAP 12 meseci nakon što su se porodili u okviru validiranih anketa osmišljenih da procene urinarne disfunkcije, anksioznost i depresiju. Tražili su veze između ovih stanja i drugih faktora, kao što su demografski i ekonomski podaci, starost majke, broj ranijih porođaja, indeks telesne mase, porođajna težina fetusa i način porođaja.
Podaci su pokazali da je urinarna inkontinencija česta pojava. Otprilike 1 od 3 učesnika imao je stresnu urinarnu inkontinenciju, stanje koje je obeleženo curenjem usled iznenadnih pokreta kao što su kašljanje, kijanje ili skakanje. Otprilike 1 od 6 je imao urgentnu urinarnu inkontinenciju ili curenje nakon iznenadne i intenzivne potrebe za mokrenjem, čak i ako bešika nije bila puna. A 1 od 9 je imao opšte uznemirujuće simptome urina.
Ni stresna urinarna inkontinencija ni urgentna urinarna inkontinencija kod ovih učesnika nisu bile povezane sa nekim tradicionalnim faktorima, kao što su velike bebe ili komplikovani porođaji. Međutim, stresna urinarna inkontinencija je bila značajno povezana i sa višim indeksom telesne mase pri rođenju i sa povišenim rezultatima na upitniku za depresiju. Urgentna urinarna inkontinencija bila je značajno povezana i sa većim brojem prethodnih porođaja i sa povišenim rezultatima na upitniku za anksioznost. Uopšteno uznemirujući urinarni simptomi bili su povezani i sa većim brojem prethodnih porođaja i sa povišenim rezultatima anksioznosti, pokazala je studija.
Veza između urinarne inkontinencije i mentalnog zdravlja je „problem kokoške i jajeta“ koji se ne bavi u studiji, rekao je dr Rahn. Međutim, prethodne studije su pokazale vezu između stigme urinarne inkontinencije i lošijeg mentalnog zdravlja.
„Ako imate dovoljno tešku inkontinenciju, možda ćete se osećati izolovano i posramljeno i imati poteškoća u društvenom povezivanju. Nije teško zamisliti kako bi urinarna inkontinencija mogla dovesti do mentalnih problema“, rekao je on.
Dr Bhandari Randhava je dodao da bi studija mogla da podstakne pružaoce medicinske nege da se raspitaju o urinarnoj inkontinenci i mentalnom zdravlju na pregledima posle porođaja.
„Tako je važno da pružaoci usluga postavljaju pitanja o urinarnoj inkontinenci, depresiji i anksioznosti, čak i ako nemaju vremena da detaljno razgovaraju o ovim temama“, rekla je ona. „Imati pravu uputnicu za ova stanja koja se mogu lečiti može napraviti ogromnu razliku u životima pacijenata.“