Poremećaj prejedanja je najčešći poremećaj u ishrani u Sjedinjenim Državama, ali prethodne studije su predstavile oprečne stavove o trajanju poremećaja i verovatnoći recidiva. Nova petogodišnja studija koju su vodili istraživači iz bolnice McLean, člana zdravstvenog sistema Mass General Brigham, pokazala je da je 61% i 45% pojedinaca i dalje iskusilo poremećaj prejedanja 2,5 odnosno 5 godina nakon prvobitne dijagnoze. Ovi rezultati su u suprotnosti sa prethodnim prospektivnim studijama koje su dokumentovale brža vremena remisije, prema autorima.
„Najvažniji zaključak je da se poremećaj prejedanja vremenom poboljšava, ali za mnoge ljude traje godinama“, rekla je prva autorka Kristin Javaras, dr.
„Kao kliničar, često klijenti sa kojima radim prijavljuju mnogo, mnogo godina poremećaja prejedanja, što se činilo veoma neskladnim sa studijama koje su sugerisale da je to prolazni poremećaj. Veoma je važno razumeti koliko dugo traje poremećaj prejedanja i kolika je verovatnoća da će se ljudi ponovo javiti kako bismo mogli bolje da pružimo bolju negu.“
Rezultati su objavljeni 28. maja u Psihološkoj medicini.
Poremećaj prejedanja, za koji se procenjuje da pogađa negde između 1% i 3% odraslih u SAD, karakterišu epizode tokom kojih ljudi osećaju gubitak kontrole nad ishranom. Prosečna starost početka je 25 godina.
Dok su prethodne retrospektivne studije, koje se oslanjaju na ponekad pogrešna sećanja ljudi, objavile da poremećaj prejedanja u proseku traje sedam do šesnaest godina, prospektivne studije koje prate pojedince sa poremećajem tokom vremena sugerišu da mnogi pojedinci sa poremećajem ulaze u remisiju u roku od mnogo kraći vremenski okvir — od jedne do dve godine.
Međutim, istraživači su primetili da je većina prethodnih prospektivnih studija imala ograničenja, uključujući malu veličinu uzorka (<50 učesnika), i da nisu bile reprezentativne jer su se fokusirale samo na adolescente ili mlade odrasle žene, od kojih je većina imala BMI manji od 30, dok oko dve trećine osoba sa poremećajem prejedanja ima BMI od 30 ili više.
Da bi bolje razumeli vremenski tok poremećaja prejedanja, istraživači su pet godina pratili 137 odraslih članova zajednice sa ovim poremećajem. Učesnici, koji su bili u rasponu od 19 do 74 godine i imali su prosečan BMI od 36, procenjeni su na poremećaj prejedanja na početku studije i ponovo pregledani 2,5 i 5 godina kasnije.
Nakon pet godina, većina učesnika studije je i dalje imala epizode prejedanja, iako su mnogi pokazali poboljšanja. Posle 2,5 godine, 61% učesnika je i dalje ispunjavalo pune kriterijume za poremećaj prejedanja u vreme kada je studija sprovedena, a dodatnih 23% je iskusilo klinički značajne simptome, iako su bili ispod praga za poremećaj prejedanja.
Posle 5 godina, 46% učesnika je ispunilo pune kriterijume, a još 33% je iskusilo klinički značajne simptome, ali simptome ispod praga. Značajno je da je 35% osoba koje su bile u remisiji tokom 2,5-godišnjeg praćenja imalo recidiv ili do potpunog ili ispod praga poremećaja prejedanja tokom 5-godišnjeg praćenja.
Kriterijumi za dijagnozu poremećaja prejedanja su se promenili od kada je studija sprovedena, a Javaras napominje da bi prema novim smernicama, još većem procentu učesnika studije bio dijagnostikovan poremećaj tokom 2,5 i 5 godina praćenja. .
Javaras je dodao da, pošto su učesnici u studiji bili članovi zajednice koji su možda, a možda i nisu bili na lečenju, a ne pacijenti koji su upisani u program lečenja, rezultati studije su reprezentativniji za prirodni vremenski tok poremećaja prejedanja.
Kada se uporedi ovaj uzorak zajednice sa onima u studijama lečenja, čini se da lečenje dovodi do brže remisije, što sugeriše da će ljudi sa poremećajima prejedanja imati koristi od intervencije. Prema Javarasu, postoje velike nejednakosti u tome ko se leči zbog poremećaja u ishrani.
Iako je među učesnicima bilo varijacija u verovatnoći remisije i koliko je dugo trajalo, istraživači nisu uspeli da pronađu bilo kakve jake kliničke ili demografske prediktore za trajanje poremećaja.
„Ovo sugeriše da niko nema mnogo manje ili veće šanse da postane bolji od bilo koga drugog“, rekao je Javaras.
Otkako je studija završena, istraživači su istraživali i razvijali opcije lečenja za poremećaj prejedanja i ispitivali metode skrininga kako bi bolje identifikovali pojedince koji bi imali koristi od lečenja.
„Proučavamo poremećaj prejedanja sa neuroimagingom da bismo bolje razumeli uključenu neurobiologiju, što bi moglo da pomogne u poboljšanju ili razvoju novih tretmana“, rekao je Javaras.
„Takođe istražujemo načine da uhvatimo ljude ranije, jer mnogi čak i ne shvataju da imaju poremećaj prejedanja, a postoji velika potreba za povećanjem svesti i skriningom kako bi intervencija mogla da počne ranije.“
