Nije tajna: kada uživamo u ukusnom komadu ribe ili poslužavniku morskih plodova, ne konzumiramo samo vredne omega-3 masne kiseline i vitamin D. Pored ovih prednosti dolaze i manje ukusni elementi — bezbroj mikro- i nanoplastike.
Ove plastične čestice, manje od 5 milimetara, ulaze u naše okeane kroz ljudski otpad i prodiru u lanac ishrane. Prema studiji Ifremera, oko 24.400 milijardi mikroplastike pluta na površini okeana. Ove čestice se nalaze u svim morskim organizmima – od mikroalgi do riba, koje zauzimaju više nivoe u lancu ishrane. Ovaj fenomen ne samo da ugrožava morske ekosisteme, već i izaziva zabrinutost u vezi sa potencijalnim rizicima po zdravlje ljudi.
Šta tačno znamo o akumulaciji ovih zagađivača u morskom životu i opasnostima koje one predstavljaju po zdravlje ljudi?
Od 1950-ih, proizvodnja plastike je eksponencijalno rasla, dostigavši 58 miliona tona u Evropi samo 2022. godine. To je dovelo do ogromnih količina otpada.
Vremenom, vetar, talasi, sunčeva svetlost i mikroorganizmi razlažu veći plastični otpad na mikroplastiku (1–5 mm) i nanoplastiku (manju od 100 nanometara), koje sada kontaminiraju sve delove životne sredine, uključujući vazduh, zemljište i vodu.
Proces kojim se ova plastika akumulira u organizmima na različitim nivoima lanca ishrane poznat je kao „bioakumulacija“.
Istraživanja iz naše laboratorije otkrivaju da u vodenim sredinama mikro- i nanoplastiku guta širok spektar vrsta — od mikroalgi u osnovi lanca ishrane do vrhunskih predatora poput jegulja.
Ovi gutanja imaju ozbiljne posledice. Studije pokazuju da mikroplastika može izazvati toksične efekte kod morskih životinja.
Na primer, u dagnjama, mikroplastika može blokirati probavne sisteme, aktivirati imune odgovore, izazvati oštećenje DNK i ometati ekspresiju gena neophodnih za različite ćelijske funkcije.
Ozbiljnost ovih efekata zavisi od veličine plastike, sastava, stepena degradacije i svih štetnih hemijskih aditiva koje mogu da sadrže.
Plastika često sadrži visoke nivoe ftalata, koji su endokrini disruptori. Ove hemikalije mogu ometati hormonske sisteme, predstavljajući rizik ne samo za morski život, već potencijalno i za ljude.
Plastika koju progutaju morske životinje neizbežno ulazi u naše snabdevanje hranom.
Procenjuje se da česti potrošači morske hrane unose hiljade mikroplastičnih čestica godišnje. Iako su istraživanja o preciznim zdravstvenim efektima na ljude u toku, pojavile su se neke zabrinjavajuće hipoteze.
Jednom u ljudskom telu, ove čestice mogu izazvati oštećenja slična onoj koja se primećuje kod riba.
Studije na ljudskim ćelijama pokazuju da mikro- i nanoplastika može poremetiti ćelijske funkcije na način sličan efektima koji se vide u morskim organizmima. Naučnici su posebno zabrinuti zbog toksičnih uticaja plastičnih aditiva.
Pored toga, mikro- i nanoplastika može delovati kao nosilac patogena ili bakterija, potencijalno povećavajući rizik od zaraznih bolesti.
Hitnost da se uhvati u koštac sa bioakumulacijom plastike u lancu ishrane ne može se preceniti. Preduzimanjem brzih akcija za ograničavanje upotrebe plastike i poboljšanje tehnologija recikliranja, možemo usporiti napredovanje ove ekološke i zdravstvene krize.
