Stope preživljavanja raka dojke značajno su se poboljšale u poslednjih nekoliko decenija u Kolumbiji, ali faktori koji povećavaju verovatnoću da pacijenti dožive kardiovaskularne neželjene efekte, poput kardiotoksičnosti, nisu dobro poznati ili dobro lečeni.
Nedavna studija u severoistočnom regionu Kolumbije otkrila je da je 11,94% pacijenata sa visokim BMI lečenim od raka dojke u regionalnom centru doživelo oštećenje srca, ili kardiotoksičnost, tokom hemoterapije. Studija će biti predstavljena na Američkom koledžu za kardiologiju (ACC) Latinska Amerika 2023. zajedno sa Asociacion Costarricense de Cardiologia u San Hozeu, Kostarika.
„Kardiotoksičnost je relativno skorašnja briga u nezi raka, a njeno prepoznavanje kao značajnog pitanja još uvek evoluira. U regionima sa ograničenom istraživačkom infrastrukturom i resursima, može postojati nedostatak specifičnih studija ili inicijativa koje se bave kardiotoksičnošću u kontekstu lečenja raka dojke. “, rekla je vodeći autor studije Ivetteh Gaibor Santos, MD, specijalista interne medicine na Universidad Autonoma de Bucaramanga/Fundacion Oftalmologica de Santander-Foscal u Bucaramangi, Kolumbija.
Za studiju je korišćena anonimna baza podataka pacijenata sa rakom dojke koji su započeli hemoterapiju doksorubicinom ili trastuzumabom između januara i decembra 2021. Analiza je uključivala samo pacijente koji su imali početni ehokardiogram i najmanje jedan kontrolni ehokardiogram. Baza podataka takođe beleži sociodemografske, onkološke, kardiovaskularne i ehokardiografske varijable.
Kardiotoksičnost je definisana kao smanjenje ejekcione frakcije leve komore (LVEF) za više od 10% dostižući vrednost ispod 50% ili relativno smanjenje od više od 15% globalnog longitudinalnog naprezanja kod pacijenata sa normalnim LVEF. Izbačena frakcija je količina krvi koju srce ispumpava svaki put kada otkuca. Normalna frakcija izbacivanja je 50% ili više.
Studijska kohorta je obuhvatila 67 pacijenata, prosečne starosti od 55 godina i srednjeg indeksa telesne mase (BMI) od 26,18 kg/m 2 . BMI se izvodi iz mase i visine osobe. Osnovne karakteristike ispitivane kohorte uključivale su gojaznost (20,9%), hipertenziju (14,93%) i dijabetes tipa 2 (13,43%). Svi pacijenti su imali normalan LVEF pre početka hemoterapije.
Rezultati su pokazali da je prevalenca kardiotoksičnosti bila 11,94%. Indeks telesne mase od 25 i više (prekomerna težina/gojaznost) bio je jedini predisponirajući faktor rizika za razvoj ovog neželjenog efekta.
„Gojaznost je sama po sebi faktor rizika za razvoj raka dojke i kardiovaskularnih bolesti poput srčane insuficijencije, ali se često ne leči pravilno, za razliku od drugih preovlađujućih faktora rizika poput visokog krvnog pritiska“, rekao je Gaibor Santos, koji je dodao da su svi pacijenti u ovoj studije su uzimali antihipertenzivne lekove. Hemoterapeutski agensi, koji su formulisani prema površini tela umesto prema sastavu tela, mogu dovesti do daljeg rizika od kardiotoksičnosti kod pacijenata sa gojaznošću zbog prevelikog ili premalog doziranja, rekla je ona.
Prema autorima studije, rana dijagnoza kardiotoksičnosti i srodnih faktora je od vitalnog značaja da bi se kliničarima omogućilo da smanje neželjene ishode.
Da bi podigli svest o rizicima kardiotoksičnosti u lečenju raka među zdravstvenim radnicima i opštom populacijom, istraživači predlažu nekoliko akcija, uključujući:
- Unapređenje medicinskog obrazovanja o kardiotoksičnosti kako u medicinskim školama, tako i u programima za kontinuirano medicinsko usavršavanje.
- Multidisciplinarna saradnja među specijalnostima kako bi se poboljšalo razumevanje kardiotoksičnosti kod lekara i pacijenata, te olakšalo rano otkrivanje i intervenisanje.
- Podsticanje i podrška istraživačkim inicijativama usmerenim na kardiotoksičnost u tretmanu karcinoma.
- Korišćenje digitalnih resursa kako bi se lekarima omogućio lak pristup ažuriranim informacijama o kardiotoksičnosti.
„Rešavanje gojaznosti kod pacijenata sa rakom pre početka hemoterapije, kao i razmatranje potencijalnog rizika od kardiotoksičnosti zahteva sveobuhvatan pristup“, rekao je Gaibor Santos. „Neke strategije koje kliničari mogu razmotriti uključuju procenu pre tretmana, intervencije u načinu života i upravljanje kardiovaskularnim rizikom. Važno je napomenuti da ove strategije treba da budu prilagođene specifičnim potrebama svakog pacijenta iu skladu sa trenutnim smernicama zasnovanim na dokazima.“
