Oštećenje mozga može izazvati značajne promene u ličnosti pojedinca, a u retkim slučajevima, pacijenti mogu razviti patološku sklonost ka šalama, gde nisu u stanju da suzbiju potrebu za humorom, čak i u neprikladnim situacijama.
Jedna važna studija slučaja iz 2016. godine opisuje primer 69-godišnjeg muškarca koji je pretrpeo moždani udar i razvio kompulzivnu potrebu za humorom. Njegova opsesija deljenjem šala bila je toliko izražena da je često budila suprugu usred noći kako bi joj ispričao svoje smešne priče, te je ona zamolila da ih umesto toga napiše.
Na prvom sastanku sa timom neurologa, ovaj čovek je doneo sa sobom oko 50 stranica ispunjenih njegovim šalama, od kojih su mnoge bile igre reči ili šale sa seksualnim ili vulgarnim sadržajem.
Dijagnoza koju je dobio bila je Vitzelsucht, što predstavlja skup simptoma karakterisan stalnom željom za humorom. Često su šale bile nepravilno vremenski postavljene ili uvredljive prirode, ali pacijent nije bio svestan svojih postupaka i uživao je u sopstvenoj duhovitosti.
Termin Vitzelsucht, koji se sastoji od nemačkih reči za „šalu“ i „zavisnost“, prvi put je uveo nemački neurolog Herman Oppenheim 1890. godine. On je primetio da oštećenje desnog prednjeg režnja, bilo usled povrede ili bolesti, ponekad dovodi do preterano humorističnog ponašanja kod pacijenata.
Godine 1929., nemački neurohirurg Otfrid Foerster je sproveo operaciju na mozgu pacijenta koji je bio budan, i pritiskom na određeni deo mozga izazvao je naglo izbijanje kalambura na latinskom, grčkom, hebrejskom i nemačkom jeziku.
Ovo otkriće je pomoglo neurolozima da istraže oblast humora, ali i decenijama kasnije još uvek nije u potpunosti jasno koliko je često prisutna pojava Vitzelsuchta i na koji način se može lečiti, budući da su studije slučaja retke.
Neurolog Mario Mendez je autor više studija od većine drugih naučnika. On i njegove kolege sa UCLA su bili među prvima koji su se susreli sa ovom pojavom i objavili nekoliko studija slučaja Vitzelsuchta od 2005. godine.
Danas je poznato da Vitzelsucht često može biti prisutan zajedno sa drugim neurološkim simptomima poznatim kao morija, koji karakteriše patološka euforija.
Oba ova poremećaja povezana su sa oštećenjem orbitofrontalnog korteksa, dela mozga odgovornog za donošenje odluka, te mogu prouzrokovati nedostatak taktičnosti kod oštećenja.
Nedavno, Mendez i njegova koleginica Lejla Parand sa UCLA su podelili priču o 63-godišnjem pacijentu koji je pretrpeo ranjavanje glave, gde je izgubio veći deo desnog prednjeg režnja i deo leve orbitofrontalne kore.
Osoba koja je ranije bila sklon depresiji i suicidalnim mislima, sada je iznenada pokazivala izražene emocije radosti i sreće tokom oporavka, izjavljujući: „Nikada me nećete videti tužnog stanja.“
Na pregledu je primećeno da je pacijent postao bezbrižan, često se šalio i zadirkivao druge na bezazlen način, i generalno nije shvatao ozbiljnost svoje situacije, prema izveštaju lekara.
Iako ne postoji standardni tretman za Vitzelsucht ili moriju, Mendez i njegove kolege preporučuju početak terapije inhibitorima ponovne preuzimanja serotonina. U slučajevima gde ovi lekovi ne daju željene efekte, razmatraju se alternativni tretmani poput psihoaktivnih lekova protiv napada ili atipičnih antipsihotika.
Iako se čini da neki lekovi mogu ublažiti epizode smeha kod određenih pacijenata, teško je potpuno ukloniti prisilu za šalom.
U radu objavljenom 2019. godine, psihijatri su istakli da istraživanje o moriji i Vitzelsuchtu doprinosi boljem razumevanju pacijenata sa neuropsihijatrijskim poremećajima.
Ovi simptomi, kako navode, pružaju uvid u neuronske osnove nekih od najkompleksnijih pozitivnih mentalnih fenomena koji oblikuju ljudski život, uključujući humor, kreativnost i radost.
Teško je u potpunosti razumeti ove pojave.
