Oštećenje mozga može izazvati velike promene ličnosti, a u nekim retkim slučajevima, pacijenti mogu postati patološki šaljivdžije, nesposobni da potisnu želju za glupim šalama ili detinjastim igrama reči, čak ni u neprikladnim situacijama.
Značajna studija slučaja iz 2016. opisuje 69-godišnjeg muškarca, koji je doživeo moždani udar i razvio kompulzivnu potrebu za humorom.
Pacijentova želja da podeli šamar je bila tolika da je često budio svoju ženu tokom noći samo da bi joj ispričao jednu od svojih smešnih stvari. Zato je ljubazno zamolila da ih umesto toga zapiše.
Prilikom prvog susreta sa timom neurologa, čovek je sa sobom doneo „otprilike 50 stranica ispunjenih njegovim šalama, od kojih su većina bile ili igre reči ili šaljive šale sa seksualnim ili skatološkim sadržajem“.
Čoveku je dijagnostikovan Vitzelsucht, što je skup simptoma koje karakteriše neprestana želja za humorom. Često su šale neprikladno tempirane ili uvredljive prirode, ali pripovedač viceva ostaje nesvestan i veoma zabavlja sopstvenu duhovitost.
Termin Vitzelsucht (kombinacija nemačkih reči za „šalu“ i „zavisnost“) je prvi put uveo 1890. godine nemački neurolog po imenu Herman Openhajm, koji je primetio da oštećenje desnog prednjeg režnja, bilo usled povrede ili bolesti, ponekad dovodi do na preterano humoristično ponašanje kod svojih pacijenata.
Godine 1929., nemački neurohirurg Otfrid Foerster je izvodio operaciju na mozgu na budnom pacijentu, kada je gurnuo određeni deo mozga što je dovelo do toga da pacijent iznenada počne da govori kalambure na latinskom, grčkom, hebrejskom i nemačkom.
Ovo je pomoglo neuronaučnicima da se suze u oblasti humora, ali u svim decenijama od ovog otkrića, još uvek nije sasvim jasno koliko se često vitzelsucht javlja ili kako se može lečiti. Studije slučaja su malobrojne.
Neurolog Mario Mendez je napisao više od većine. On i njegove kolege sa UCLA su bili ti koji su dobili 50 stranica šala, a prijavili su i nekoliko drugih studija slučaja Vicelzuhta od 2005.
Danas naučnici znaju da Vitzelsucht često može postojati uporedo ili se preklapati sa drugom kolekcijom neuroloških simptoma zvanom morija, koju karakteriše patološka vrtoglavica.
Obe promene ponašanja su povezane sa oštećenjem orbitofrontalnog kola, koje je uključeno u donošenje odluka i koje može biti povezano sa netaktikom kada je oštećeno.
Pre samo nekoliko godina, Mendez i koleginica sa UCLA Lejla Parand podelili su priču o 63-godišnjem čoveku, koji je upucan u glavu, izgubivši veći deo desnog prednjeg režnja i deo leve orbitofrontalne kore.
Pojedinac, koji je nekada patio od česte depresije i samoubilačkih ideja, iznenada je pokazao uporna osećanja veselja i sreće u oporavku, u jednom trenutku izjavivši: „Nikada me nećete naći u jadnom stanju“.
„Na pregledu je primećeno da je bezbrižan, da se često šali, zeza ili daje bezbrižne zadirke komentare drugima, i da generalno ne shvata svoju situaciju ozbiljno“, izveštavaju njegovi lekari.
„Povremeno bi [izdahnuo na zatvorena usta] da bi samonaduvao svoj defekt kraniotomije kako bi iznenadio i zabavio bilo koga oko sebe.“
Iako ne postoji standardni tretman za Vitzelsucht ili moriju, Mendez i njegove kolege sa UCLA napominju da kliničari mogu početi prepisivanjem inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. Oni često ne rade, u kom slučaju se pokušavaju drugi tretmani, kao što su psihoaktivni lekovi protiv napadaja ili atipični antipsihotici.
Ali dok se čini da neke mešavine lekova ublažavaju epizode smeha kod određenih pojedinaca, teže je osloboditi se prisile za šalom.
U radu iz 2019. psihijatri su napisali da nam je istraživanje o moriji i Vicelzuhtu pomoglo da bolje razumemo pacijente sa neuropsihijatrijskom bolešću.
Ovi simptomi, kažu, „bacaju svetlo na neuronske osnove nekih od najsloženijih pozitivnih mentalnih fenomena koji čine ljudski život, uključujući humor, kreativnost i radost“.
Teško je to osvetliti.
