Starije žene koje se bore sa urinarnom inkontinencijom mogu imati koristi od redovnih vežbi sa malim uticajem, sa jogom, kao i istezanjem i jačanjem koje pokazuju prednosti u novoj studiji objavljenoj 27. avgusta u Annals of Internal Medicine.
Istraživanje, koje su predvodili naučnici sa Stanford Medicine i Univerziteta Kalifornije u San Francisku, deo je većeg napora da se identifikuju niskorizični i jeftini načini lečenja jednog od najčešćih zdravstvenih problema sa kojima se žene suočavaju dok stare.
Posle 12 nedelja programa joge sa malim uticajem, učesnici studije su imali oko 65% manje epizoda inkontinencije. Žene u kontrolnoj grupi koje su radile vežbe istezanja i jačanja imale su sličnu korist u istom vremenskom periodu. Prednosti su jednake efektima lekova koji se koriste za lečenje inkontinencije, rekli su istraživači.
„Naša studija je testirala vrstu joge koju skoro svako može da radi, sa modifikacijama za različite fizičke sposobnosti“, rekla je viši autor studije, Lesli Subak, MD, katedra za akušerstvo i ginekologiju na Stanford Medicine. „Ono što volim kod njega je to što je bezbedno, jeftino, ne zahteva lekara i dostupno gde god da živite. Pošto je suđenje delimično sprovedeno tokom pandemije COVID-19, mnogi učesnici su dobili instrukcije o jogi ili vežbama putem onlajn sastanaka, vežbajući u svojim domovima, primetila je ona.
Glavni autor studije je Alison Huang, MD, profesor medicine, urologije, epidemiologije i biostatistike na UCSF.
Urinarna inkontinencija, koja pogađa više od polovine žena srednjih godina i do 80% 80-godišnjaka, može dovesti do niza drugih problema, od socijalne izolacije do preloma kostiju uzrokovanih padom. Ali ima pomoći.
„Deo problema je u tome što je inkontinencija stigmatizovana; mi ne govorimo o tome“, rekao je Subak, profesor III Memorijalnog centra Katharine Dekter McCormick i Stanlei McCormick. „Ili čujemo folklor da je ovo normalno kada starite. U stvari, to je vrlo često, ali nije neizbežno, i imamo veoma efikasne načine da ga tretiramo.“
Inkontinencija zaslužuje dobar tretman zbog mnogih načina na koje ometa živote ljudi.
„To oduzima nezavisnost“, rekao je Subak. „Moji pacijenti će reći: ‘Ne mogu da ostanem sa svojom decom ili unucima jer se bojim da ću pokvasiti krevet, i ne mogu da pričam o tome; previše je neprijatno’.“
Pacijenti mogu izbegavati aktivnosti koje bi mogle da poboljšaju njihovo blagostanje, kao što su vežbanje i viđanje sa prijateljima. Veća je verovatnoća da će biti primljeni u starački dom i da će patiti od određenih ozbiljnih zdravstvenih problema kao što su prelomi kuka.
„Inkontinencija i preaktivna bešika su među najvećim faktorima rizika za padove i prelome kod starijih žena“, rekao je Subak. „Žuriš u kupatilo noću — sa ugašenim svetlima — saplićeš se i padaš, i lomiš kuk.
Neki faktori koji doprinose riziku od inkontinencije se ne mogu promeniti, kao što je starenje ili rođenje dece. Ali drugi se mogu modifikovati.
„Mnoga moja istraživanja su se fokusirala na gubitak težine i fizičku aktivnost, koji su u stvari efikasni tretmani“, rekao je Subak. Zainteresovala se za proučavanje joge kao tretmana nakon što su joj neki pacijenti rekli da im je to pomoglo.
Studija je uporedila dva 12-nedeljna programa vežbanja: 121 učesnik nasumično je raspoređen u jogu, a 119 u kontrolnu grupu za fizičku kondiciju. Učesnice su bile žene sa urinarnom inkontinencijom koja je izazivala simptome najmanje jednom dnevno. Imali su od 45 do 90 godina, a prosečna starost bila je 62 godine.
U programu joge, učesnici su naučili 16 poza hatha joge namenjenih jačanju karličnog dna, kroz dve sesije po 90 minuta nedeljno. Karlično dno se sastoji od mišića koji čine osnovu karlice i drže njene organe – uključujući bešiku i uretru – na mestu. Od učesnika je takođe zatraženo da vežbaju jogu najmanje jedan sat nedeljno van časova i da vode dnevnik vežbanja.
Učesnici kontrolne grupe provodili su podjednaku količinu vremena na časovima vežbi, ali su se njihovi časovi fokusirali na nespecifične vežbe istezanja i jačanja koje nisu angažovale karlično dno. Od njih je takođe zatraženo da vežbaju dodatni sat nedeljno i da vode dnevnik vežbanja.
Studija je počela sa časovima lično, a zatim je prešla na format video konferencije kada su počela blokada pandemije COVID-19.
Učesnici su snimili kada im je curio urin i klasifikovali da li je svaka epizoda hitna inkontinencija, kada preaktivna bešika uzrokuje da osoba oseća potrebu da mokri češće nego obično ili stresnu inkontinenciju, kao odgovor na pritisak u stomaku, kao što je kašalj ili kijanje. Takođe su odgovorili na standardne upitnike o svojoj funkciji bešike.
Na početku studije, učesnici su imali u proseku 3,4 epizode urinarne inkontinencije dnevno, uključujući 1,9 epizoda urgentnog tipa i 1,4 epizode stresnog tipa.
Do kraja 12-nedeljnih programa, učesnici u joga grupi su u proseku imali 2,3 manje epizoda inkontinencije dnevno. Oni u grupi za fizičku kondiciju imali su 1,9 epizoda manje dnevno.
Ova dva tretmana su približno podjednako efikasna, pri čemu oba pristupa smanjuju epizode inkontinencije za oko 60%, a koristi od oba tretmana su značajne, rekao je Subak. Pacijenti koji bi želeli da isprobaju ove pristupe mogu da traže časove Iiengar joge sa malim uticajem u svojim zajednicama ili na mreži, rekla je ona, dodajući da bi instruktori trebalo da budu u mogućnosti da prilagode aktivnost fizičkim ograničenjima učesnika.
„Impresioniran sam što je vežba tako dobro prošla i impresionirala sam da je joga tako dobro prošla“, rekao je Subak. „Jedna od poruka ove studije je „Budite aktivni!“
Drugi nehirurški tretmani za inkontinenciju, uključujući lekove, obično rezultiraju poboljšanjem simptoma od 30% do 70%, primetila je ona.
Ako bi pacijent pitao da li joga može da pomogne kod inkontinencije, „Rekao bih da je odlična ideja da probate ako ste zainteresovani“, rekao je Subak. „To je veoma nizak rizik i postoji potencijal za korist ne samo za inkontinenciju, već i za vaše opšte blagostanje.
