Dok Olimpijske i Paraolimpijske igre predstavljaju vrhunac atletskih dostignuća, gde svetska sportska elita pokazuje svoje umeće, sportisti se sve više okreću inovativnim metodama kako bi poboljšali svoje performanse. Jedan od najnovijih pristupa u elitnom sportu je elektroencefalografski neurofeedback, tehnika koja omogućava sportistima da unaprede fokus i relaksaciju putem stvarnog praćenja moždanih talasa.
Elektroencefalografski neurofeedback je tehnika koja uključuje postavljanje malih senzora na skalp kako bi se snimali i prikazivali moždani talasi u realnom vremenu. Cilj ove tehnike je pomoći sportistima da prepoznaju i proizvedu obrasce moždanih talasa koji poboljšavaju njihovu sposobnost koncentracije, opuštanja ili postizanja personalizovanog optimalnog stanja za njihove veštine. Ova metoda funkcioniše na sličan način kao kada se koristi ogledalo za procenu fizičkih performansi, ali u ovom slučaju ogledalo je „mozak“.
Kada tehnologija prikaže moždane talase u realnom vremenu, sportisti mogu eksperimentisati sa različitim mislima ili slikama i odmah videti kako se njihovi moždani signali menjaju. Ovo omogućava sportistima da nauče kako da prepoznaju različita stanja mozga i primene psihološke strategije koje im pomažu da preuzmu kontrolu nad svojim mentalnim stanjem.
Neurofeedback je već nekoliko godina u upotrebi u različitim sportovima, uključujući golf, fudbal i streličarstvo. Na Institutu za psihologiju elitnih performansi na Univerzitetu Bangor sprovedeno je nekoliko studija koje istražuju efekte neurofeedback-a. U studiji iz 2015. godine, 12 amaterskih golfera poboljšalo je svoju tačnost ubacivanja za 21% nakon samo tri sesije neurofeedback-a. U sličnom eksperimentu iz 2023. godine, šest 30-minutnih neurofeedback treninga pomoglo je 14 elitnim biatloncima da poboljšaju fokus i samoregulišu svoje moždane talase u ključnim momentima pre pucanja iz puške.
Međutim, iako su rezultati iz ovih studija ohrabrujući, poboljšanja kod golfera i biatlonaca su bila slična onima u kontrolnim grupama koje su samo praktikovale svoje sportove bez neurofeedback-a. To sugeriše da su poboljšanja možda rezultat opšteg vežbanja i strategija, a ne isključivo neurofeedback-a.
Najprominentniji rezultati došli su iz studije iz 2021. godine, gde su učesnici koji su koristili neurofeedback za generisanje pozitivnih moždanih talasa pedalirali 30% duže na biciklu za vežbanje u poređenju sa grupom koja nije koristila ovu tehniku. Ovi rezultati su potvrđeni kada su isti učesnici primili suprotan neurofeedback tretman i ponovili test biciklizma, pokazujući povećanje performansi od 11%.
Dok su neki istraživači zadovoljni rezultatom, druge studije širom sveta donose slične mešovite zaključke o primeni neurofeedback-a u olimpijskim sportovima kao što su streličarstvo, gimnastika, brzo klizanje, hokej na ledu i golf. Istraživanja iz 2018. i 2024. godine ukazuju na skromne prednosti neurofeedback-a, ali takođe pokazuju da su ovi efekti često slabi kada se uzmu u obzir dobro kontrolisana ispitivanja.
Iako su koristi neurofeedback-a u sportu još uvek podložne daljem istraživanju, potencijal ove tehnike za primenu u rehabilitaciji i tretmanu neuroloških stanja kao što su Parkinsonova bolest, moždani udar i hronični bol pruža dodatnu nadu. Rani nalazi sugerišu da bi neurofeedback mogao biti koristan alat u širem kontekstu, izvan sporta.
Andrev Michael Cooke, viši predavač psihologije performansi na Univerzitetu Bangor, ističe da iako olimpijske medalje predstavljaju vrhunac sportskih postignuća, potencijalne koristi neurofeedback-a u drugim oblastima mogu biti još značajnije. „Ako istraživanje neurofeedback-a može dovesti do lako dostupnih i efikasnih tretmana za različita stanja, to bi moglo biti najveća nagrada od svih“, zaključuje Cooke.
