Olimpijsko zlato se dodeljuje telima svih oblika i veličina, koja su savršeno podešena da zadovolje visoke standarde koji se zahtevaju u svom polju. Praktično svaki sistem je pripremljen da pomeri fizičke granice brzine, preciznosti, snage i izdržljivosti.
Pitanje šta čini mozak elitnog izvođača drugačijim od našeg nije dobijalo malu pažnju tokom godina.
Baš kao što su vrhunska kondicija i izuzetna snaga uobičajeni za većinu sportista, brojne karakteristike nervnog sistema izdvajaju olimpijce od ostalih nas običnih smrtnika.
Od samog trenutka kada telo oseti promenu u svom okruženju, visoko obučeni sportisti imaju prednost.
Bombardovan nasumičnim zvučnim stimulansima – kao što su buka arene, daleka tutnjava mlaznjaka u prolazu, pucketanje zvučnika spikera – mozak sportiste mora brzo da utvrdi koji zvuci su ključni za njihov uspeh, a koji ometaju.
Studija poprečnog preseka iz 2019. koju su vodili naučnici sa Univerziteta Northvestern u SAD otkrila je da studenti sportisti u raznim vrhunskim sportskim timovima imaju veći odgovor na zvuk od kontrola koje odgovaraju starosti i polu.
Analiza zasnovana na očitanjima moždanih talasa sugeriše da su sportisti bili bolji u otklanjanju vanjske buke, fokusirajući se na ciljane zvukove sa daleko manje ometanja.
Iako bi se mnogo toga moglo pripisati praksi treniranja trenerovih mehova sa strane, neki od proučavanih sportista igrali su u tradicionalno manje kakofoničnom okruženju, poput terena za golf. Nešto o redovnom treningu i fokusu moglo bi da bude odgovorno za oblikovanje sposobnosti mozga da skrene pažnju.
Nije samo zvuk. Istraga objavljena 2018. godine pokazala je da vešti teniseri mogu da produže trenutke intenzivnog vizuelnog fokusa, što se obično naziva periodom „mirnog oka“.
Predvođena istraživačima sa Državnog univerziteta Floride, studija je otkrila da ne samo da su veštiji igrači imali duže periode mirovanja, već su ti ekspanzivni periodi fokusa bili povezani sa boljim udarcima. Pregledom literature istih istraživača o drugim sportovima utvrđeno je da ova povezanost veštine i perioda mirnog oka nije isključivo za tenis.
Naoružan detaljnim informacijama o stanju igre, sportista sa vrhunskim performansama treba da to transformiše u pobedničku akciju.
Motorne akcije su u velikoj meri koordinisane spoljašnjim slojem mozga, ili korteksom – za koji se kod elitnih ronilaca pokazalo da povećava debljinu u oblastima kao što su one povezane sa prostornom svešću i percepcijom kretanja tela.
Čini se da su putevi između kortikalnih regiona i klastera neurona u prednjem mozgu poznatog kao striatum, koji je kritičan za poravnavanje sekvenci pokreta, poboljšani kod sportista visokog nivoa.
Naučnici sa Instituta Maks Plank za ljudske kognitivne nauke i nauke o mozgu u Nemačkoj pokazali su da su tri sportista visoko kvalifikovana u bacanju koplja i skokovima u dalj takođe imala značajno različite kortiko-striatne krugove od odgovarajućih kontrola.
Iako je daleko od velikog uzorka, njihova studija iz 2015. na neki način pokazuje kako se autoputevi koji povezuju regione mozga uključeni u koordinaciju različitih pokreta za postizanje cilja razlikuju kod visoko obučenih sportista.
Nema sumnje da su neki ljudi rođeni sa mozgovima koji lakše proširuju kola neophodna za podešeno slušanje, tiho oko i oštre reakcije, baš kao što su neki rođeni da razviju jače mišiće.
Ipak, mnogi sportisti na olimpijskom nivou mogli bi se roditi sa asom u rukavu – hemijskim udarcem koji ih gura malo teže da traže slavu.
Genetičari sa Univerziteta u Parmi u Italiji objavili su 2015. studiju koja je procenila četiri gena uključena u razvoj mišića i ponašanje, posebno agresiju i anksioznost.
Od posebnog značaja je bio gen aktivnog transportera dopamina (DAT), za koji se zna da je uključen u potrošnju energije, kretanje i traženje nagrade.
Druge studije pokazuju da je traženje senzacija uobičajeno među sportistima, posebno onima koji uključuju rizik, poput skijaša i snoubordera.
Čini se verovatnim da su mnogi od onih koji se guraju da osvoje olimpijsko zlato prinuđeni da oblikuju svoj mozak u motore performansi koji mogu da guraju ostatak njihovog tela do krajnjih granica.