Svaki put kada Olimpijske igre dođu, očekuje se da će sportisti postavljati nove rekorde. Postoje razmišljanja u svetu sportske nauke da li smo dosegnuli vrhunac ljudskih sposobnosti ili postoji neiskorišćeni potencijal, a posebno se istražuje ženski sport.
U proteklim decenijama, poboljšanja u ženskim atletskim performansama nadmašila su poboljšanja kod muških sportista. Na primer, rekordi maratonki su se između 1985. i 2004. poboljšali tri puta brže nego kod muškaraca. Ovo je postavilo pitanje da li žene mogu prestići muškarce u izdržljivim sportovima u budućnosti, uprkos trenutnom jazu od 10–12% u performansama na duge staze.
Nedostatak profila, finansiranja i istraživanja u ženskom sportu ukazuju na nejednakosti u sportskom svetu. Finansijska ulaganja u ženski fudbal, na primer, su značajno niža u poređenju sa muškim timovima, što odražava širu pristrasnost unutar društva.
Studije su pokazale da ženski sport dobija samo mali deo komercijalnih sponzorstava i finansijskih podrški, a većina sredstava i dalje ide muškim sportovima, što stvara značajan jaz. Nedostatak finansijske podrške utiče ne samo na sportistkinje direktno, već i na istraživanje i primenu nauke na sportske performanse.
Istraživanje igra ključnu ulogu u postizanju novih rekorda u sportu, ali većina istraživanja je usmerena na muškarce, dok se svega 6% sportskih studija bavi isključivo ženama. Odluke o finansiranju sporta često donose muškarci, što dodatno otežava jednakost i pravednost u sportskom okruženju.
Razlike u biologiji, fiziologiji i psihologiji žena i muškaraca značajne su za razumevanje sportskih performansi, ali se često istražuje na osnovu podataka dobijenih sa muškarcima. Neophodno je više istraživanja i pristupa specifičnih za žene kako bi se bolje razumela njihova fiziologija i performanse.
Pitanja kao što su hormonalne fluktuacije tokom menstrualnog ciklusa i trudnoća predstavljaju dodatne izazove u istraživanju ženskih sportskih performansi. Nedostatak razumevanja i podrške trudnicama i sportistkinjama koje se vraćaju nakon porođaja često dovodi do nedovoljnog iskorišćenja potencijala i prevremenog povlačenja iz sportskih karijera.
Promene u društvu i sportskim događajima poput Olimpijskih igara u Parizu 2024. ukazuju na pomake ka inkluzivnijem pristupu podrške majkama sportistkinjama. Povećana vidljivost i podrška ženskom sportu mogu pozitivno uticati na izbor karijere i sportske ambicije devojaka.
Atletičarke poput Šerike Džekson, Kailee McKeovn i Mollie O’Callaghan izdvajaju se kao potencijalne rekorderke na nadolazećim Olimpijskim igrama, nagoveštavajući mogući proboj u ženskim sportskim dostignućima.
