Kada ljudi pomisle na hranu koja je povezana sa dijabetesom tipa 2, često pomisle na šećer (iako dokazi za to još uvek nisu jasni). Sada, nova studija iz SAD-a pokazuje prstom na sol.
Studija, koju su sproveli istraživači sa Univerziteta Tulane u Nju Orleansu, koristila je podatke o oko 400.000 odraslih osoba, preuzete iz britanske Biobank studije. Istraživači su pratili učesnike skoro dvanaest godina. Za to vreme, oko 13.000 je razvilo dijabetes tipa 2.
U saopštenju za štampu, glavni istraživač studije rekao je da „ukidanje slanice sa stola može pomoći u sprečavanju dijabetesa tipa 2“. Ali da li je zaista tako jednostavno?
Za početak, ova vrsta studije, koja se zove opservaciona studija, ne može dokazati da jedna stvar uzrokuje drugu, samo da je jedna stvar povezana sa drugom. (Možda su i drugi faktori u igri.) Dakle, nije prikladno reći da uklanjanje slanice „može pomoći u sprečavanju“.
Moj kolega Den Grin i ja smo ranije kritikovali univerzitetska saopštenja za štampu kao što je ovo jer mogu da dovedu do obmanjujućih vesti. Studija Tulane može samo da sugeriše povezanost između upotrebe soli i rizika od razvoja dijabetesa tipa 2 – ništa više.
Ovo je pre razmatranja kvaliteta samih podataka.
Podaci koji su korišćeni za procenu upotrebe soli zasnivali su se na jednostavnom pitanju: „Da li dodajete so svojoj hrani?“ (Izričito je isključena so koja se dodaje u kuvanju.)
Pitanje na koje su učesnici studije odgovorili imalo je samo opcije: „nikad/retko“, „ponekad“, „obično“ ili „uvek“. To znači da iz odgovora nije moguće proceniti koliko soli može biti povezano sa povećanim rizikom od razvoja dijabetesa tipa 2.
Normalan unos soli u zemljama poput Velike Britanije je oko 8 g ili dve kašičice dnevno. Ali oko tri četvrtine ovoga dolazi od prerađene hrane. Najveći deo ostatka se dodaje tokom kuvanja, a vrlo malo se dodaje na stolu.
NHS savetuje da ljudi treba da ograniče dnevni unos soli na oko 6 g. Iako su ljudi u Velikoj Britaniji smanjili unos soli u poslednjih nekoliko decenija, još uvek postoji put.
S obzirom na to da je smanjenje soli cilj javnog zdravlja, važno je biti u mogućnosti da kvantifikujete unos da biste videli da li postoji potencijal za ono što je poznato kao efekat „doza-odgovor“. Prijavljeni podaci nisu mogli da sugerišu da li konzumiranje 2 g soli dnevno dodato za stolom povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 više od konzumiranja, recimo, 1 g dnevno.
Istraživači su koristili druge testove unosa soli, uključujući procenu koliko su soli učesnici izgubili u urinu tokom 24 sata. Ovo je najtačniji način za merenje unosa natrijuma ili soli.
Ovaj pristup je takođe sugerisao da je veći nivo natrijuma u urinu povezan sa većim rizikom od razvoja dijabetesa tipa 2. Međutim, ono što su učesnici jeli uopšte nije uzeto u obzir u ovoj analizi. Dakle, nije jasno da li so može biti direktno umešana u povećanje rizika osobe od razvoja dijabetesa tipa 2.
Postoje neki dokazi da povećanje unosa soli, mereno natrijumom u urinu, može biti povezano sa povećanim nivoima hormona stresa kortizola. Ovo je povezano sa povećanim krvnim pritiskom i smanjenom efikasnošću hormona insulina.
Insulin normalno kontroliše nivo glukoze u krvi i ključni je deo razvoja dijabetesa tipa 2. Međutim, dokazi za ovaj mehanizam su prikazani samo kod pacova.
Ono u šta možemo biti sigurniji je da ljudi sa dijabetesom tipa 2, koji često imaju i visok krvni pritisak, imaju tendenciju da vide da im se krvni pritisak poboljšava kada konzumiraju manje soli.
Dakle, poruka za poneti kući je: upotreba manje soli kao dela zdrave ishrane, za koju se zna da smanjuje rizik od dijabetesa tipa 2, je dobra ideja.
Ova studija nije pokazala za koliko je potrebno da smanjimo unos soli, već je samo sugerisala slabu povezanost između dodavanja soli u hranu i rizika od razvoja dijabetesa tipa 2. Zato je bolje da se fokusirate na ono što je poznato da smanjuje rizik od razvoja dijabetesa tipa 2, a to je održavanje zdrave težine, fizički aktivan i zdrava ishrana.
