Nalet nedavnih studija je otkrio da je mikroplastika prisutna u gotovo svemu što konzumiramo, od flaširane vode do mesa i biljne hrane. Sada su istraživači zdravstvenih nauka Univerziteta u Novom Meksiku koristili novi analitički alat za merenje mikroplastike prisutne u ljudskim placentama.
U studiji objavljenoj u časopisu Toksikološke nauke, tim koji je predvodio dr Matju Kampen, profesor Regents-a u UNM Department of Pharmaceutical Sciences, prijavio je pronalazak mikroplastike u sva 62 testirana uzorka placente, sa koncentracijama u rasponu od 6,5 do 790 mikrograma po gramu tkiva.
Iako ti brojevi mogu izgledati mali (mikrogram je milioniti deo grama), Kampen je zabrinut zbog zdravstvenih efekata stalno rastuće količine mikroplastike u životnoj sredini.
Za toksikologe, „doza stvara otrov“, rekao je. „Ako doza nastavi da raste, počinjemo da brinemo. Ako vidimo efekte na placente, onda bi sav život sisara na ovoj planeti mogao biti pogođen. To nije dobro.“
U studiji, Kampen i njegov tim, u saradnji sa kolegama sa Medicinskog fakulteta Bejlor i Državnog univerziteta Oklahoma, analizirali su donirano tkivo placente. U procesu zvanom saponifikacija, hemijski su tretirali uzorke kako bi „svarili“ masti i proteine u neku vrstu sapuna.
Zatim su svaki uzorak okretali u ultracentrifugi, koja je ostavila mali komad plastike na dnu epruvete. Zatim, koristeći tehniku zvanu piroliza, stavili su plastičnu kuglicu u metalnu čašu i zagrejali je na 600 stepeni Celzijusa, a zatim uhvatili emisije gasova kao različite vrste plastike sagorene na određenim temperaturama.
„Emisija gasa ide u maseni spektrometar i daje vam specifičan otisak prsta“, rekao je Kampen. „Stvarno je kul.“
Istraživači su otkrili da je najzastupljeniji polimer u placentnom tkivu polietilen, koji se koristi za pravljenje plastičnih kesa i boca. Ona je činila 54% ukupne plastike. Polivinilhlorid (poznatiji kao PVC) i najlon su svaki predstavljali oko 10% ukupnog broja, a ostatak se sastojao od devet drugih polimera.
Marcus Garcia, PharmD, postdoktorski saradnik u Kampenovoj laboratoriji koji je izveo mnoge eksperimente, rekao je da je do sada bilo teško kvantifikovati koliko je mikroplastike prisutno u ljudskom tkivu. Obično bi istraživači jednostavno prebrojali broj čestica vidljivih pod mikroskopom, iako su neke čestice premale da bi se videle.
Sa novom analitičkom metodom, rekao je: „Možemo da pređemo na sledeći korak da bismo mogli da ga adekvatno kvantifikujemo i kažemo: ‘Ovo je koliko mikrograma ili miligrama’, u zavisnosti od plastike koju imamo.
Upotreba plastike širom sveta eksponencijalno je rasla od ranih 1950-ih, proizvodeći metričku tonu plastičnog otpada za svaku osobu na planeti. Otprilike trećina proizvedene plastike je i dalje u upotrebi, ali većina ostatka je odbačena ili poslata na deponije, gde počinje da se razgrađuje od izlaganja ultraljubičastom zračenju prisutnom na sunčevoj svetlosti.
„To završi u podzemnim vodama, a ponekad se rasprši i završi u našem okruženju“, rekao je Garsija. „Ne dobijamo ga samo gutanjem, već i udisanjem. Ne utiče samo na nas kao ljude, već i na sve naše životinje — kokoške, stoku — i sve naše biljke. Vidimo to u svemu.“
Kampen ističe da mnoga plastika ima dug polu-život – vreme potrebno da se polovina uzorka razgradi. „Dakle, vreme poluraspada nekih stvari je 300 godina, a poluživot drugih je 50 godina, ali između sada i 300 godina, deo te plastike se degradira“, rekao je on. „Ona mikroplastika koju vidimo u okruženju je verovatno stara 40 ili 50 godina.
Iako je mikroplastika već prisutna u našim telima, nejasno je kakve bi zdravstvene posledice mogla imati, ako ih ima. Tradicionalno se pretpostavljalo da je plastika biološki inertna, ali neka mikroplastika je toliko mala da se meri u nanometrima – milijarditi deo metra – i sposobna je da pređe ćelijske membrane, rekao je on.
Kampen je rekao da bi rastuća koncentracija mikroplastike u ljudskom tkivu mogla objasniti zbunjujuće povećanje nekih vrsta zdravstvenih problema, kao što su inflamatorna bolest creva i rak debelog creva kod ljudi mlađih od 50 godina, kao i smanjenje broja spermatozoida.
Koncentracija mikroplastike u placentama je posebno zabrinjavajuća, rekao je, jer tkivo raste tek osam meseci (počinje da se formira oko mesec dana u trudnoći). „Drugi organi vašeg tela se akumuliraju tokom mnogo dužih vremenskih perioda.“
Kampen i njegove kolege planiraju dalja istraživanja kako bi odgovorili na neka od ovih pitanja, ali je u međuvremenu duboko zabrinut zbog rastuće proizvodnje plastike širom sveta.
„Samo se pogoršava, a putanja je da će se udvostručiti svakih 10 do 15 godina“, rekao je on. „Dakle, čak i ako bismo to danas zaustavili, 2050. godine u pozadini će biti tri puta više plastike nego sada. I nećemo to zaustaviti danas.“
