Kada je pravo vreme i koji je najbolji način da razgovarate sa decom o njihovoj težini?
Novi izvor, čiji su autori istraživači sa Univerziteta Bat sa grupama specijalista za gojaznost i pedijatriju Britanskog udruženja za dijete (BDA), nada se da će pomoći u prevazilaženju nekih od ovih izazovnih pitanja sa kojima se suočavaju mnogi roditelji i staratelji.
Smanjenje gojaznosti kod dece u Velikoj Britaniji je sve veći izazov. Digitalni podaci NHS-a iz 2021. otkrili su da je došlo do značajnog porasta broja dece koja žive sa gojaznošću u Engleskoj tokom pandemije. Trenutno, u poslednjoj godini osnovne škole (6. razred) više od četvrtine sve dece živi sa gojaznošću, a stope su najveće u najsiromašnijim područjima.
Godine 1990, samo 5% dece u 6. godini bilo bi klasifikovano kao gojaznost, što ukazuje na značajan porast u poslednjih 30 godina.
Pomaganje većem broju dece da postignu zdravu težinu može smanjiti rizik od razvoja bolesti, kao što su dijabetes ili hipertenzija, u kasnijem životu. Fizička aktivnost i zdrava ishrana takođe mogu pomoći u poboljšanju samopoštovanja i blagostanja dece, pa ih je važno podsticati sami po sebi, kao i za održavanje zdrave težine.
Priznajući da neki roditelji mogu biti zabrinuti kako da izbegnu da se deca osećaju loše u vezi sa sobom kada pričaju o težini, istraživači koji stoje iza smernica „Razgovaranje sa detetom o težini“, nude praktične predloge koji mogu pomoći da se ti razgovori uokvire pozitivnije.
Pokriva teme kao što su razumevanje šta utiče na dečja razmišljanja o težini, smanjenje krivice i pozitivniji razgovor o hrani i fizičkoj aktivnosti u kući i porodičnom okruženju. Vodič je razvijen kombinovanjem opsežnog istraživanja sa ekspertskim doprinosom, uključujući stavove dece i roditelja.
Jedan važan zaključak, sugeriše se, jeste da roditelji izbegavaju da kritikuju sopstvenu težinu ili izgled i izgled drugih ljudi. Kada to rade, deca slušaju, i to ih može navesti da pomisle da će im tako biti suđeno.
Iako postoje trenuci kada će roditelji možda morati da razgovaraju o težini, to sugeriše da uokvirivanje razgovora oko potrebe za promenama kako bi se pomoglo deci da rastu i budu zdravo može pomoći da se izbegne da postanu zabrinuti za svoju težinu.
Konačno, sugeriše da i drugi ljudi koji redovno brinu o deci, kao što su bake i deke, takođe mogu pomoći. Na primer, deca će bolje razumeti ako dobiju iste poruke od svih. Drugi predlog je ideja da zajedno biramo hranu i aktivnosti.
Vodeći istraživač, profesorka Fiona Gilison sa Odeljenja za zdravlje na Univerzitetu Bat, objasnila je: „Kreiranje uputstva je rezultat dugogodišnjeg rada na pokušaju da se smanji deo anksioznosti i pomogne porodicama da vode otvorene i konstruktivne razgovore o težini—ako i kada treba. Divno je videti da je konačno objavljeno, i nadamo se da će biti od pomoći mnogim roditeljima i starateljima koji žele da podrže svoju decu oko ove teme.“
Dr Laura Stevart, članica Britanske dijetetičarske asocijacije (BDA) grupe specijalista za gojaznost, rekla je: „Registrovani dijetetičari razumeju važnost podrške roditeljima u razgovoru o temi težine sa svojom decom. Grupe specijalista za gojaznost i pedijatriju pri BDA sa zadovoljstvom rade sa Univerzitetom u Batu o stavljanju ovog novog resursa na raspolaganje roditeljima. Drago nam je što će biti široko dostupan za pomoć u otvorenim i konstruktivnim porodičnim razgovorima.“
