Test krvi može precizno otkriti tekuće efekte potresa u vezi sa sportom i pomoći da se utvrdi kada je bezbedno vratiti se na teren, pokazalo je istraživanje koje je predvodio Univerzitet Monaš.
Istraživači su izmerili dva proteina specifična za mozak u krvi 81 igrača Viktorijanske amaterske fudbalske asocijacije (VAFA) koji su doživeli potres mozga i uporedili ih sa 56 igrača koji nisu.
Prateći nivoe biomarkera u krvi tokom vremena, pratili su koliko je vremena bilo potrebno mozgu igrača da se oporavi, inače poznat kao „neurobiološki oporavak“, kako bi se utvrdilo kada bi moglo biti bezbedno da se vrate u igru bez povećanog rizika od povreda.
Do sada nije bilo dobro uspostavljenih alata za praćenje neurobiološkog oporavka nakon potresa mozga vezanog za sport.
Objavljeno u JAMA Netvork Open, ova kohortna studija se bavila dinamikom dva proteina moždanih ćelija, glijalnog fibrilarnog kiselog proteina (GFAP) i svetlosti neurofilamenta (NfL), koji se oslobađaju u krv nakon traume mozga.
Dok je prethodno istraživanje tima pokazalo dijagnostički potencijal ovih biomarkera u krvi, ova studija je imala za cilj da otkrije kako su se njihovi nivoi menjali tokom vremena kod potresanih igrača.
Najupečatljiviji nalaz bila je varijabilnost u promenama biomarkera među pojedincima, pri čemu je preko 20% slučajeva potresa mozga pokazalo značajno i uporno povećanje i GFAP i NfL koji je ostao povišen u poređenju sa fudbalerima bez potresa mozga više od četiri nedelje.
Pojedinci sa ovim ekstremnim promenama biomarkera imali su znatno veću verovatnoću da su izgubili svest kao rezultat udarca glavom.
Voditelj studije i glavni istraživač Monash Trauma Grupe dr Stjuart Mekdonald, sa Fakulteta za translacionu medicinu Univerziteta Monaš, rekao je da je, dok su njegov tim i drugi ranije istraživali ove biomarkere, to bio prvi put da je zabeležen detaljan profil napretka nakon povrede. .
„Jedinstvena stvar u vezi sa ovom studijom nije mera, već koliko puta i koliko dosledno smo to uradili — osam puta tokom šest meseci za 137 sportista“, rekao je dr Mekdonald. „Sa vrlo malo tačaka podataka koji nedostaju, zbog našeg jedinstvenog pristupa odlasku učesnika u kućne posete, uspeli smo da dobijemo detaljan profil putanja biomarkera tokom vremena.
„Pokazali smo da su nivoi GFAP-a u krvi povišeni kod velike većine sportista sa potresom mozga u 24 sata, i sada radimo na tome da ovaj preko potreban dijagnostički test bude odobren za upotrebu u narednih nekoliko godina.
„Sledeći važan korak je demonstriranje kako i kada treba da merimo ova dva proteina kao povratne biomarkere za igru. Naši nalazi nas vode bliže tome da ovo postane stvarnost.
„Naša vizija je da se serijske mere ovih proteina integrišu u kliničku negu, usmeravajući odluke o povratku u igru na osnovu simptoma i neurobiološkog oporavka.“
Iako je potrebno više rada da bi se tražilo odobrenje regulatora za ove testove krvi, prvi autor studije dr Vilijam O’Brajen rekao je da postoji važna i neposredna poruka iz ove studije: neurobiološki oporavak će verovatno trajati duže kod potresanih sportista koji dožive gubitak svesti.
„Naše otkriće o snažnoj povezanosti između gubitka svesti i značajnih i produženih promena biomarkera podržava potencijalno usvajanje konzervativnijeg vremenskog okvira za povratak u igru gde je ovaj klinički znak identifikovan“, rekao je dr O’Brajen.
Više od 500.000 ljudi igra australijski fudbal, sa šest do 10 potresa u vezi sa sportom na 1.000 sati utakmice, što često rezultira kratkoročnim i dugotrajnim neurološkim simptomima.
Na nivou zajednice australijskog fudbala, najnovija pravila nalažu da se igrač može vratiti u igru najranije 21 dan nakon potresa mozga, sa ovim periodom od 12 dana u Australijskoj fudbalskoj ligi. Ove smernice su zasnovane na rešavanju simptoma koje sami prijavljujete.
„Dok odluke o povratku u igru nakon ovog perioda treba da uzmu u obzir rešavanje simptoma, završetak stepenovanog programa opterećenja i medicinsko odobrenje, ovi mandatni periodi mirovanja možda neće biti adekvatni za sve slučajeve potresa mozga“, rekao je dr O’Brajen.
„Ovo je posebno zabrinjavajuće u sportu u zajednici, gde medicinska uputstva mogu biti ograničena. Simptomi potresa u vezi sa sportom su subjektivni, teško ih je identifikovati i igrači se mogu osećati motivisanim da ih ne podižu. Štaviše, mozak nastavlja da se oporavlja čak i nakon što simptomi nestanu, a ovaj tekući oporavak može učiniti sportiste ranjivijim na još jedan potres mozga.“
U toku je više istraživanja kako bi se stvorila mnogo veća baza podataka o tome šta je „normalno“, što će zauzvrat pomoći da se identifikuje šta je abnormalno. „Imamo neke dobre razloge da verujemo da povišeni nivoi biomarkera ukazuju na to da je mozak još uvek u povećanom stanju ranjivosti na ponovljene povrede“, rekao je dr Mekdonald.
