Što više učimo o autizmu, to su naše stare zablude sve strašnije. Novo istraživanje sprovedeno na miševima pokazuje kako muški i ženski mozgovi mogu biti podjednako skloni autizmu, dodajući dokaze koji ukazuju na to da je ovo stanje značajno potcenjeno kod žena.
Nalazi predstavljaju hitnu potrebu da se muški i ženski subjekti uključe u studije poremećaja iz autističnog spektra (ASD), kaže tim koji predvodi neuronaučnik Maniš Kumar Tripati sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Istorijski gledano, autizam se smatrao, proučavao, lečio i dijagnostikovan kao primarno muški poremećaj. Dečacima je znatno veća verovatnoća da će dobiti dijagnozu autizma nego devojčicama, a dijagnostički kriterijumi su tradicionalno zasnovani na muškim prikazima autizma.
Poslednjih godina, međutim, stručnjaci su počeli da dovode u pitanje ovo utvrđeno razumevanje poremećaja, sugerišući da možda postoji povratna sprega koja isključuje devojčice. Pošto su dijagnostički kriterijumi usmereni na muškarce, više dečaka se upućuje na dijagnozu, a zatim se dijagnostikuje, po stopi od oko četiri dečaka na svaku devojčicu. Dečaci su, stoga, češće predmet istraživanja autizma, što dovodi do pristrasne potvrde rodne prirode autizma.
Ne znamo šta uzrokuje autizam, ali istraživači su odlučili da istraže razvoj sinaptičkog oštećenja u dva dobro uspostavljena modela poremećaja autističnog spektra, koristeći dve odvojene linije miša sa mutacijama zasnovanim na ljudima.
Istraživači su proučavali društveno ponašanje njihovih miševa, kao i razvoj njihovog mozga i nivoe proteina koji su važni za sinaptičku signalizaciju. U poređenju sa miševima bez mutacija, modelni miševi su imali nižu gustinu kičme – to jest, manje bodlji koje vire iz dendrita njihovih neurona – i niže nivoe signalnih proteina.
Ovo, kažu istraživači, sugeriše da se mozak modela miševa ne razvija na isti način kao normalni miševi. Pored toga, miševi modela imaju socijalne deficite.
Ono što je najvažnije, nije bilo razlike između muškog i ženskog mišjeg mozga u ovim osobinama, niti u društvenom ponašanju.
Prethodne studije su pripisale neravnotežu u dijagnozi onome što je poznato kao zaštitni efekat žena, koji štiti devojke od autističnih osobina. Nije tačno poznato šta uzrokuje ovo. Neke studije sugerišu da je potreban veći broj mutacija da bi devojčice pokazale autistične osobine, što im daje veću biološku otpornost na autizam.
Drugi tvrde da su žene podjednako pogođene, sa većom stopom internalizovanih poremećaja nego muškarci, ali samo oni sa težim autizmom se dijagnostikuje jer se ženski simptomi manifestuju drugačije. Na primer, dok dečaci sa autizmom imaju veću verovatnoću da se izoluju, izgleda da se mlade devojke obično druže, barem u početku, ali njihove razlike vremenom pokupe njihovi vršnjaci što dovodi do poteškoća u održavanju dugoročnih veza.
Rad Tripathija i njegovih kolega podržava ovu potonju teoriju, jer su otkrili da ženski mozak ipak nije otporniji na autizam. Oni sugerišu da, pored drugačijeg predstavljanja, devojčice imaju veću verovatnoću da „kamufliraju“ svoje autistične osobine nego dečaci, i da je to duboko nedovoljno prepoznato i nedovoljno proučavano.
„Naša studija naglašava potrebu da se u istraživanjima ASD-a uzmu u obzir oba pola“, kaže neuronaučnik Haitham Amal sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
„Uočene sličnosti u sinaptičkim promenama između muških i ženskih ASD miševa izazivaju tradicionalni fokus na muškarce, podstičući naučnu zajednicu da proširi svoj pristup i uključi ženke u studije ASD-a.
