Nedavna studija koju su vodili istraživači sa Univerziteta Tampere istraživala je da li inhibitor transglutaminaze 2 ima potencijal kao lek za lečenje celijakije. Prethodne studije tkiva su pokazale da inhibitor ZED1227 transglutaminaze 2 sprečava oštećenje creva izazvano glutenom.
Rezultati nove studije, zasnovane na analizi molekularne aktivnosti više od 10.000 gena, pružaju veoma jake dokaze da bi prvi uspešan lek za lečenje celijakije mogao biti pri ruci.
Studija je objavljena u časopisu Nature Immunology 24. juna 2024. Publikacija je deo disertacije doktorske istraživačice Valerije Docenko, koja će biti ispitana na Fakultetu medicine i zdravstvene tehnologije Univerziteta Tampere u avgustu.
Konzumiranje žitarica koje sadrže gluten, odnosno pšenice, ječma i raži, dovodi do abnormalnog imunološkog odgovora u tankom crevu i razvoja celijakije kod čak 2% populacije.
Trenutno ne postoji terapija lekovima, a doživotna striktna dijeta bez glutena je jedini dostupni tretman. Međutim, simptomi i oštećenja creva izazvana skrivenim glutenom mogu se javiti čak i kod pacijenata koji se pridržavaju stroge dijete.
„Testovi na antitela u krvi i tradicionalni testovi tkiva ne govore nužno celu istinu o stanju crevne sluzokože“, kaže Keijo Viiri, vanredni profesor ćelijske i molekularne biologije.
„Naše prethodne studije su pokazale da iako crevno tkivo može izgledati zdravo, ono i dalje može imati molekularni ‘ožiljak’ i, na primer, ekspresija gena koji promovišu apsorpciju vitamina i elemenata u tragovima može biti manjkava. Ovo verovatno objašnjava često primećeni nedostaci elemenata u tragovima kod pacijenata sa celijakijom uprkos ishrani bez glutena.“
U prethodnoj studiji tkiva koju je koordinirao profesor emeritus Markku Maki sa Univerziteta Tampere, pokazalo se da inhibitor ZED1227 transglutaminaze 2 sprečava oštećenje creva izazvano glutenom kod pacijenata sa celijakijom. Međutim, mehanizmi njegovog delovanja još nisu u potpunosti shvaćeni.
Nova međunarodna studija koju je vodio Univerzitet Tampere analizirala je molekularne mehanizme kako bi istražila da li je ZED1227 potencijalni kandidat za lek za lečenje celijakije.
Studija je procenila efikasnost i molekularne mehanizme ZED1227 analizom crevnih biopsija prikupljenih od pacijenata sa celijakijom. Biopsije su uzete nakon dugotrajne dijete bez glutena i ponovo nakon šest nedelja izlaganja glutenu, tokom kojih su pacijentima davali 3 grama glutena dnevno. Istovremeno, nekim pacijentima je data dnevna doza od 100 miligrama ZED1227, a drugima placebo.
„Merenjem aktivnosti gena, otkrili smo da oralno unet ZED1227 efikasno sprečava oštećenje i upalu crevne sluzokože izazvane glutenom. U grupi lekova, aktivnost gena odgovornih za apsorpciju hranljivih materija i elemenata u tragovima takođe se vratila na izloženost pre glutena nivo“, kaže Viiri.
U crevima pacijenata sa celijakijom, zapaljenje i oštećenje sluzokože nastaju kroz nekoliko ćelijskih i molekularnih događaja kada se gluten vezuje za molekule humanog leukocitnog antigena (HLA). Međutim, gluten se može vezati za HLA samo kada enzim transglutaminaze 2 u tankom crevu prvo hemijski modifikuje, odnosno deamidate, strukturu glutena. Efikasnost ZED1227 zasniva se na njegovoj sposobnosti da spreči deamidaciju.
„Još je preuranjeno reći da će ZED1227 biti lek za celijakiju budućnosti koji eliminiše potrebu za ishranom bez glutena. Međutim, to je jak kandidat za lek koji bi potencijalno mogao da se koristi u kombinaciji sa ishranom bez glutena. Ako ili kada lek ZED1227 postane dostupan, takođe bi bilo korisno primeniti personalizovani lek posebno na pacijente sa celijakijom sa visokorizičnim HLA genotipom“, ističe Viiri.
