Količina šećera u ishrani beba i male dece može predvideti njihove šanse za razvoj dijabetesa tipa 2 i visokog krvnog pritiska kasnije u životu.
Istraživači sa Univerziteta Južne Kalifornije, Univerziteta Kalifornije u Berkliju i Univerziteta McGill u Kanadi koristili su bazu podataka istraživanja u Velikoj Britaniji kako bi istražili dugoročne efekte unosa šećera u našim najranijim godinama.
Uporedivši podatke o 60.183 osobe rođene između 1951. i 1956. godine, tim je procenio odnos između zdravstvenog i ratnog režima šećera; ograničenje koje je okončano u UK 1953. dajući timu veoma korisnu granicu pre i posle za poređenje.
Od januara 1940. do 1953. godine, prosečna odrasla osoba Britanaca je bila ograničena na 41 gram šećera dnevno, a deci mlađoj od dve godine nije bilo dozvoljeno unos šećera. Kada su restrikcije ublažene, potrošnja šećera je ponovo naglo porasla.
„Proučavanje dugoročnih efekata dodanog šećera na zdravlje je izazovno jer je teško pronaći situacije u kojima su ljudi kao da su nasumično izloženi različitim nutritivnim okruženjima u ranom životu i prate ih 50 do 60 godina“, kaže Univerzitet Southern Kalifornijski ekonomista Tadeja Gracner.
„Kraj racionalizacije pružio nam je novi prirodni eksperiment za prevazilaženje ovih problema.“
Prema podacima, deca koja su bila podvrgnuta smanjenju šećera tokom prvih 1.000 dana svog života – počevši od pre rođenja – imala su u proseku 35 odsto manji rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 u odrasloj dobi i 20 odsto manji rizik od razvoja hipertenzija.
Čak i u slučajevima kada je racionalizacija ukinuta dok su bebe još uvek bile u materici, postojao je primetno manji rizik, koji je činio do trećine ukupnog smanjenja rizika. Štaviše, kada su se zdravstveni uslovi pojavili, veća je verovatnoća da će njihov početak biti odložen među onima čiji je unos šećera bio ograničen rano u životu.
„Ono što je fascinantno je da nivoi šećera koji su dozvoljeni tokom racionalizacije odražavaju današnje smernice“, kaže ekonomista Kler Bun, sa Univerziteta Mekgil.
„Naša studija sugeriše da ako roditelji slede ove preporuke, to može dovesti do značajnih zdravstvenih koristi za njihovu decu.
Koliko god rezultati bili upečatljivi, oni nisu dovoljni da dokažu direktan uzrok i posledicu. Iako su istraživači uzeli u obzir niz potencijalno uticajnih faktora, Britanci su doživeli niz kulturnih promena od 1950-ih, a ne samo njihov unos šećera.
Ipak, ovo je snažan dokaz da je šećer u ranom životu – pa čak i pre rođenja – veoma uticajan. Zatim, istraživači žele da prouče sve moguće veze između šećera i drugih bolesti, kao što je rak.
„Šećer u ranim godinama života je novi duvan i trebalo bi da ga tretiramo kao takvog tako što ćemo kompanije za hranu smatrati odgovornim da preformulišu hranu za bebe sa zdravijim opcijama“, kaže Pol Gertler, ekonomista sa Univerziteta u Kaliforniji u Berkliju.
„Trebalo bi i da oporezujemo i regulišemo marketing slatke hrane namenjene deci.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nauka.
