Anksioznost je osećaj straha ili brige koji je tipično povezan sa situacijama neizvesnosti.
„To je normalan ljudski osećaj. Svi je imamo i nikada je se nećemo rešiti. Anksioznost je evoluirala da nas zaštiti, a zahvajujući neurologiji i alatima iz psihologije možemo da naučimo kako da je iskoristimo i naučimo o darovima ili supermoćima koje nam ona pruža“, tvrdi za The Big Think dr Vendi Suzuki, profesorka neurologije na Univerzitetu u Njujorku.
Plastičnost mozga je izvanredna sposobnost mozga da se menja i prepravlja kao odgovor na spoljašnje okruženje. Dr Suzuki, pokušala je da iskoristi i istraži granice plastičnosti mozga kako bi se pozabavila nekim veoma izazovnim pitanjima, posebno našim visokim nivoom anksioznosti.
Obično kada čujemo reč „anksioznost“, prvo što pomislimo je „kako da je se otarasim. To je bolest. Imam je.“
Dr Suzuki je pak želela da preokrene čitav naš način razmišljanja o anksioznosti u svojoj knjizi „Doba anksioznosti“.
Anksioznost je osećaj straha ili brige koji je tipično povezan sa situacijama neizvesnosti. Amigdala je moždana struktura koja se automatski aktivira kada čujemo nepoznati zvuk usred noći koji pokreće našu anksioznost, a područje mozga koje bi moglo pomoći da se smiri u toj situaciji je prefrontalni korteks, područje koje je uključeno u izvršnu funkciju.
Ali, nažalost, u situacijama visokog stresa, velike anksioznosti, dešava se ne samo da se aktivira amigdala, već se i naš prefrontalni korteks gasi, tako da to čini situaciju još gorom.
Jedna stvar koja nas u suštini sapliće je nešto što se zove „pristrasnost negativnosti“, koja kaže da smo skloniji da vidimo negativne strane situacije nego pozitivne.
Dešava se da ako ste umorni, ako ste pod stresom, ako se pojavi mnogo problema, imaćete sklonost da vidite svet u crnom svetlu – „Ova osoba me mrzi. Nikada neću dobiti posao. Nikada neću oslabiti koliko želim…“ Sve ove stvari postaju deo velikog kamena anksioznosti koji se vuče sa nama.
‘Kognitivna fleksibilnost’ je ideja da smo u stanju da sagledamo situacije i da im pristupimo na mnogo različitih načina. Mi smo bića koja stvaraju naviku, a ponekad i ne sluteći pristupamo istoj situaciji na isti način na koji smo već pristupili kada smo imali šest godina.
Kognitivna fleksibilnost kaže da ako postoji realizacija, postoje i drugi načini da joj se pristupi. Imate sposobnost da uradite upravo to.
Dr Suzuki je pokušala da otrkije darove koje nam pružaju različite vrste anksioznosti, i došla je do broja od šest, ali smatra da su tri najvažnija.
Prva je supermoć produktivnosti – „šta ako? lista“. Šta ako to niste uradili, ili šta ako ste to uradili i niste to uradili kako treba? Ta anksioznost je fokusirana na stvari koje su vam važne u životu. To je ključ.
Evolucijski, anksioznost je evoluirala da bismo mi pokrenuli akciju. Pre dva i po miliona godina, ili se borite protiv opasnosti koja je izazivala anksioznost ili bežite od nje. To je odgovor na borbu ili bekstvo.
Način da se to transformiše je da se ta lista „šta ako“ pretvori u listu obaveza. Pokrenite akciju na svako od šta ako pitanja, bilo da tražite pomoć od prijatelja, da nešto uradite, pretražite nešto na Guglu, i prođite kroz njih jedan po jedan.
Supermoć broj dva je supermoć protoka. Protok je psihološko stanje. To su ti trenuci kada radite nešto u čemu ste zaista dobri. Vreme stoji. Kao da se krećete u usporenom snimku i sve ide divno.
Svi podaci govore da anksioznost može eliminisati protok. Znam da sam želeo da pričam o protoku, ali nisam mogao samo da kažem: „Pa, izvini, ako imaš anksioznost, nema protoka za tebe.“ Dobro, možda to nije klasičan tok. Možda je to „mikro tok“. Vaša sopstvena anksioznost može učiniti vaše sopstvene trenutke mikro toka koji svi imamo tokom dana, čak i ako ne shvatate da jeste, budite još prozračniji.
Supersila broj tri. Dr Suzuki savetuje da razmislimo o anksioznosti koja nam je najpoznatija, našem najčešćem obliku anksioznosti.
Sve što treba da uradimo je da primetimo kada drugi možda pate od istog oblika anksioznosti, i eto naše supermoći. Sve što treba da uradimo je da uputimo ljubaznu reč, jednostavnu ruku pomoći u toj situaciji. Profesorka naglašava da najviše voli ovu supermoć jer smatra da nam je danas potrebno više od višeg nivoa empatije.
„Aktivistički način razmišljanja“ je fleksibilan, onaj koji može da sagleda situaciju i vidi mnogo različitih mogućnosti, sve od te negativnosti, pa sve do: „Možda će me ovo naučiti nečemu zaista zanimljivom.“ Za aktivistički način razmišljanja potrebna je kognitivna fleksibilnost. Probaćemo nešto novo. Ponekad je teško, dodaje profesorka, ali ako to svakodnevno vežbamo na različite načine, to nam može postati veoma moćno oruđe, prenosi RTS .
Ona daje lični primer aktivističkog načina razmišljanja, koji možemo iskoristiti kada ostanemo bez voljene osobe, što se svakome od nast tokom života dešava.
Njen aktivistički način razmišljanja je bio svestan da je sav taj bol, i taj gubitak, i ta tuga poduprta ljubavlju prema preminulim članovima porodice. Unela je te umirujuće, korisne, gotovo spasonosne misli u svoju anksioznost. Zapitala se može li iz te anksioznosti da izvuče neku priliku da uči, raste i nauči više o sebi.
