Teretana može biti obeshrabrujuće mesto. Kada je vežbač iscrpljen, nikada nije mudro baciti pogled na sat.
Sesija od 10 minuta na biciklu može zvučati kao dostižan cilj pre nego što tajmer počne, ali kada vaše telo krene, te sekunde će se osećati duže od normalnog, prema nizu novih eksperimenata.
Standardizovanu i kontrolisanu studiju izradili su psiholozi iz Velike Britanije i Holandije. Autori tvrde da su oni prvi koji su „ubedljivo pokazali da se percepcija vremena usporava tokom vežbanja“, bez obzira na to koliko je okruženje intenzivno ili kompetitivno.
Predvođen Endrjuom Markom Edvardsom sa Univerziteta Kenterberi Krist crč u Velikoj Britaniji, tim je sproveo eksperimente koji su uključivali 33 muške i ženske aktivne odrasle osobe od kojih je traženo da pogode kada je istekao vremenski period od 30 sekundi, bez pomoći sata, samo sopstveni interni merilac vremena.
U mirovanju, učesnici su mislili da je 30 sekundi isteklo nešto kasnije od stvarnog sata koji otkucava. Drugim rečima, vreme se osećalo kao da ‘proleti’.
Ali kada su učesnici skočili na stacionarni bicikl u vožnji na hronometar od 4 kilometra (2,5 milje), ta percepcija je postala izobličena. Pola minuta na biciklu je bilo otprilike 8 posto duže, u proseku, nego što je kazalo na satu.
Nalazi su u skladu sa prethodnim studijama, koje su takođe otkrile da vežbanje usporava našu percepciju vremena. Psiholozi su sugerisali da je to zato što nas fizičko uzbuđenje i svest čine dodatno svesnim našeg tela i njegove nelagodnosti, a poznato je da osećaji bola usporavaju protok vremena, kako ga doživljavamo.
Proučavanje ljudske percepcije vremena naziva se hronocepcija, a naučnici su otkrili da starost, emocije, lekovi, vežbanje i telesna temperatura mogu promeniti taj unutrašnji merilac vremena na različite načine.
Za razliku od prethodnih studija, međutim, sadašnje istraživanje nije otkrilo da vreme izgleda kao da teče sporije pri većim intenzitetima vežbanja ili kada se pojavi takmičar.
U trenutnoj studiji, učesnici su se vozili na solo vožnji na hronometar od 4 kilometra gde su bili predstavljeni avatarom na ekranu, kao i u dve druge vremenske vožnje sa drugim avatarom na ekranu. Ovaj avatar se vozio na istoj virtuelnoj biciklističkoj stazi kao i njihov avatar. U jednom suđenju, učesnici su pokušali da pobede avatara. U drugom suđenju od njih nije traženo da se takmiče sa tim.
U svim ispitivanjima i na svim nivoima intenziteta, učesnici su mislili da vreme prolazi sličnom brzinom i sporije nego u mirovanju.
Možda je to zato što je njihova konkurencija bila samo avatar, a ne čovek. Ili je to možda bilo zato što sami učesnici nisu bili dovoljno konkurentni da bi ih ometali.
Edvards i njegove kolege priznaju da je njihova studija mala, ali možda, sugerišu, „vežba sama po sebi značajno iskrivljuje percepciju vremena“, a ne intenzitet vežbanja.
Prethodne studije sugerišu da biciklisti početnici obično nisu toliko fokusirani dok voze bicikl kao iskusni sportisti. Autori ostavljaju otvorenu mogućnost da iskusniji biciklisti osećaju da vreme prolazi brže od prosečne osobe kada sedi na biciklu.
„Iako trenutna studija pruža nove i uticajne uvide, mora se uraditi više posla na daljem otkrivanju uloge spoljnih stimulansa, intenziteta vežbanja i trajanja na percepciju vremena tokom vežbanja“, zaključuju oni.
U međuvremenu, svi imamo dobar izgovor da rano napustimo teretanu.
Studija je objavljena u časopisu Mozak i ponašanje.
