Muškarci se često bore sa prelaskom na očinstvo zbog nedostatka informacija i emocionalne podrške usmerene na njihove potrebe, sugeriše pregled dostupnih kvalitativnih dokaza, objavljenih u časopisu otvorenog pristupa BMJ Open.
Potreban je veći fokus u kliničkoj praksi, antenatalnim uslugama i istraživanju jedinstvenih iskustava muškaraca u perinatalnom periodu, koji obuhvata trudnoću i prvih 12 meseci nakon porođaja, kažu istraživači.
Trudnoća i porođaj mogu biti uznemirujuće vreme za nove roditelje, a prelazak na očinstvo – definisan kao fizičke, psihološke i društvene promene u životu očeva od ranog začeća do posle porođaja – može biti stresno i izolaciono iskustvo, zahtevajući za njih značajne promene načina života, ističu istraživači.
Stoga su želeli da istraže kako prvi put i iskusni očevi pronalaze prelazak na očinstvo i koliko se dobro osećaju tokom perinatalnog perioda, fokusirajući se na brige i izazove koji mogu uticati na njihovo mentalno zdravlje i dobrobit.
Skenirali su istraživačke baze podataka u potrazi za relevantnim kvalitativnim studijama i uključili 37 od prvobitnog skupa od 2.475. One su sprovedene u: UK (11); Evropa (devet); Australija (sedam); Azija (šest); Severna Amerika (dva); i Bliski istok (dva).
Većina studija je na različite načine uključivala dubinske intervjue, fokus grupe i telefonske pozive (646 očeva) ili onlajn ankete (1.005 očeva). Trideset se fokusiralo na mentalno zdravlje i dobrobit očeva tokom prelaska na očinstvo; ostali su istraživali svoja iskustva sa prenatalnim časovima, intervencijskom podrškom i telefonskim linijama za pomoć tokom perinatalnog perioda.
Istraživači su takođe uključili dva prvi put i dva iskusna oca iz različitih etničkih, društvenih i ekonomskih sredina, kako bi im pomogli da izdvoje glavne teme iz studija.
Sinteza nalaza je pokazala da su neki očevi imali pozitivno iskustvo bez reperkusija na mentalno zdravlje, ali se većina suočavala sa izazovima tokom perinatalnog perioda, što je imalo štetan uticaj na njihovo ukupno mentalno zdravlje i dobrobit.
Četiri glavne teme proizašle su iz nalaza: promenjen odnos sa partnerom; konfuzija oko njihovog identiteta kao pružaoca ili zaštitnika i onoga što njihova tazbina i društvo očekuju od njih; osećaj izostavljenosti i potcenjenosti, uključujući i zdravstveno osoblje; i bori se sa muškim idealima očinstva.
Očevi su rekli da se često osećaju loše pripremljenim za iscrpljenost i nove obaveze izazvane dolaskom nove bebe, što je ostavljalo malo vremena za intimnost i kvalitetno vreme sa partnerima i da je to zateglo odnos.
Često su se osećale isključeno iz odnosa majka-dete, isključenje koje je počelo tokom trudnoće kada su se osećale kao posmatrači zbog jedinstvenih fizičkih iskustava kroz koja su prolazili njihovi partneri, što je sve potkopalo njihovo poverenje u njihovu sposobnost da budu roditelj.
Nisu smatrali da postoji dovoljno prilagođenih informacija ili prenatalnih časova koji bi se bavili njihovim potrebama tokom prelaska na očinstvo. Uključivanje njih u sadržaj roditeljskih informacija i obrazovanje o tome šta mogu da očekuju tokom prenatalnog perioda jednostavno se nije smatralo važnim, rekli su.
U skoro polovini uključenih studija, očevi su posebno smatrali da im je potrebno da budu bolje informisani o roditeljstvu uopšte, ali posebno o pitanjima dojenja i praktičnim savetima o tome šta da rade kada stvari krenu naopako, kako bi mogli bolje da podrže svoje partnere.
Očevi u 26 studija rekli su da su bili fizički i emocionalno testirani do tačke loma, povremeno, doživljavajući napade iscrpljenosti i simptome postnatalne depresije. Ali osećali su se nesposobnim da dopru za pomoć, na osnovu toga što oni nisu trebali da budu ti kojima je novo roditeljstvo teško i da su smatrali da su trebali da se izbore.
Ali u svakom slučaju, čak i kada su shvatili da ne moraju sami, nisu smatrali da im je na raspolaganju bilo kakva posebna podrška za emocionalno/mentalno zdravlje ili bilo gde da se obrate za pomoć.
Istraživači priznaju da je većina (29) uključenih studija bila iz zapadnjačkih kultura, što ograničava globalne perspektive i kulturna poređenja. Većina učesnika su bili beli Britanci i visoko obrazovani, što je ograničavalo generalizaciju nalaza. Dalja istraživanja o očinstvu su potrebna da bi se rešili ovi i drugi nedostaci, sugerišu oni.
Ali u međuvremenu, istraživači preporučuju da se razviju kliničke smernice za podršku i upravljanje perinatalnim mentalnim zdravljem oca, oslanjajući se na najbolje dostupne dokaze. Zdravstveni radnici takođe treba da obezbede dovoljno vremena da se prizna dobrobit očeva tokom perinatalnih pregleda, predlažu oni.
Oni zaključuju: „Rešavanjem brige o dobrobiti i izazovima očeva tokom tranzicije na očinstvo kroz razvoj kliničkih smernica o upravljanju perinatalnim mentalnim zdravljem oca, kao i delotvoran angažman praktičara/organizacije i uključivanje očeva, može pomoći u uklanjanje stigme i rodnih očekivanja koja društvo i dalje sledi“.
Oni dodaju: „Jasno je da očevi zahtevaju jednaku emocionalnu i praktičnu podršku majkama tokom ovog perioda, i stoga je važno da se obezbedi podrška prilagođena budućoj meri i da se očevi ne smatraju ‘zaboravljenim entitetom’, [tako da] stvarajući više pozitivno iskustvo tranzicije i roditeljstva“.
