Redovne vežbe kao što su vožnja bicikla, šetnja, baštovanstvo, čišćenje i bavljenje sportom mogu smanjiti rizik od razvoja Parkinsonove bolesti, prema novom istraživanju objavljenom u onlajn izdanju časopisa Neurologi od 17. maja 2023. Studija je pokazala da su učesnice koje su najviše vežbale imale 25% nižu stopu Parkinsonove bolesti u poređenju sa onima koje su vežbale najmanje. Studija ne dokazuje da vežbanje smanjuje rizik od razvoja Parkinsonove bolesti. Prikazuje samo asocijaciju.
„Vježbanje je jeftin način za poboljšanje zdravlja u celini, tako da je naša studija nastojala da utvrdi da li je možda povezana sa manjim rizikom od razvoja Parkinsonove bolesti, iscrpljujuće bolesti koja nema leka“, rekao je autor studije Aleksis Elbaz, dr. dr., istraživačkog centra Inserm u Parizu, Francuska. „Naši rezultati pružaju dokaze za planiranje intervencija za sprečavanje Parkinsonove bolesti.
Studija je obuhvatila 95.354 učesnice, uglavnom učiteljice prosečne starosti od 49 godina, koje nisu imale Parkinsonovu bolest na početku studije. Istraživači su pratili učesnike tri decenije, tokom kojih je 1.074 učesnika razvilo Parkinsonovu bolest.
Tokom studije, učesnici su popunili do šest upitnika o vrstama i količinama fizičke aktivnosti koju su dobijali. Pitali su ih koliko su daleko hodali i koliko stepenica su se penjali dnevno, koliko sati su provodili na kućnim aktivnostima, kao i koliko su vremena provodili u umerenim rekreativnim aktivnostima kao što je baštovanstvo i snažnijim aktivnostima kao što je sport.
Istraživači su svakoj aktivnosti dodelili ocenu na osnovu metaboličkog ekvivalenta zadatka (MET), što je način da se kvantifikuje potrošnja energije. Za svaku aktivnost, MET-ovi su pomnoženi njihovom učestalošću i trajanjem da bi se dobio rezultat fizičke aktivnosti od MET-sati nedeljno. Na primer, intenzivniji oblik vežbanja poput vožnje bicikla bio je šest MET, dok su manje intenzivni oblici vežbanja kao što su hodanje i čišćenje bili tri MET. Prosečan nivo fizičke aktivnosti za učesnike bio je 45 METs-sati nedeljno na početku studije.
Učesnici su bili podeljeni u četiri jednake grupe od po nešto više od 24.000 ljudi. Na početku studije, oni u najvišoj grupi imali su prosečan rezultat fizičke aktivnosti od 71 METs-sat nedeljno. Oni u najnižoj grupi imali su prosečan rezultat od 27 METs-sati nedeljno.
Među učesnicima u grupi sa najvećim vežbanjem, bilo je 246 slučajeva Parkinsonove bolesti ili 0,55 slučajeva na 1.000 čoveko-godina u poređenju sa 286 slučajeva ili 0,73 na 1.000 čovek-godina među učesnicima u grupi sa najnižim vežbanjem. Osoba-godina predstavljaju i broj ljudi u studiji i količinu vremena koje svaka osoba provede u studiji.
Nakon prilagođavanja faktorima kao što su mesto stanovanja, starost prve menstruacije i status u menopauzi, i pušenje, istraživači su otkrili da su oni u grupi sa najviše vežbanja imali 25% nižu stopu razvoja Parkinsonove bolesti od onih u grupi sa najnižim vežbanjem kada je fizička aktivnost bila procenjeno do 10 godina pre dijagnoze; povezanost je ostala kada je fizička aktivnost procenjena do 15 ili 20 godina pre dijagnoze. Rezultati su bili slični nakon prilagođavanja ishrani ili medicinskim stanjima kao što su visok krvni pritisak, dijabetes i kardiovaskularne bolesti.
Istraživači su takođe otkrili da je 10 godina pre dijagnoze fizička aktivnost opala brže kod onih sa Parkinsonovom bolešću nego kod onih bez, verovatno zbog ranih simptoma Parkinsonove bolesti.
„U našoj velikoj studiji, ne samo da smo otkrili da učesnice koje najviše vežbaju imaju nižu stopu razvoja Parkinsonove bolesti, već smo takođe pokazali da rani simptomi Parkinsonove bolesti verovatno neće objasniti ove nalaze, i umesto toga da je vežba korisna i može pomoći u odlaganju ili sprečavanju ove bolesti“, rekao je Elbaz. „Naši rezultati podržavaju kreiranje programa vežbanja koji će pomoći u smanjenju rizika od Parkinsonove bolesti.“
