Jedna od četiri osobe pati od neke vrste poremećaja spavanja – nesanice, apneje u snu, narkolepsije, hipersomnije, sindroma nemirnih nogu. A za četvrtinu njih ne postoji efikasno, dugoročno rešenje. To je pitanje javnog zdravlja.
Loši spavači su atraktivno tržište za privatnu industriju, uvek u potrazi za novim unosnim prilikama. Već postoji bezbroj tehnoloških popravki koje nam pomažu da mirno spavamo: dušeci povezani na veb, posteljina koja reguliše temperaturu, aplikacije koje analiziraju cikluse spavanja itd.
Postoje i uređaji koji proizvode „šum u boji“, bilo da je to beli šum, koji kombinuje sve zvučne frekvencije; ružičasti šum, koji pojačava niže frekvencije i smanjuje više; ili braon šum, koji se još jače naginje prema niskim frekvencijama.
Kompanije koje se bave prodajom ovih uređaja tvrde da ulaganje u kvalitetan zvučni uređaj može pomoći da zaspite i da zaspite. Ali da li je to istina? Može li slušna stimulacija zaista poboljšati kvalitet sna?
Julie Carrier, profesor na Odeljenju za psihologiju na Univerzitetu u Montrealu i istraživač u Centru za napredna istraživanja medicine spavanja u bolnici Sacre-Cœur de Montreal, istražila je to.
Prvo, neke osnove.
Dok je svest ljudi smanjena tokom spavanja, njihov slušni sistem nastavlja da procenjuje zvukove u okruženju. „Važno je da mozak ostane na oprezu, jer je san stanje ekstremne ranjivosti i morate biti u stanju da reagujete na opasnosti“, primetio je Kerijer.
Tokom „dubokog sporotalasnog sna“, elektroencefalogram (EEG) će pokazati spore talase velike amplitude u mozgu. „Čini se da mozak usporava, ali zapravo radi u talasima“, objasnio je Carrier.
„Kada talas poraste, postoji mnogo moždane aktivnosti, a kada se spusti, neuronski dendriti se hiperpolarizuju. Tako da se mozak menja između aktivnosti i mirovanja.“
Poznato je da mozak reaguje na zvuk tokom spavanja. Pre 10 godina pokazano je da neki zvučni signali proizvode sporije talase u mozgu koji spava. Međutim, ovo funkcioniše samo sa veoma kratkim signalima koji se šalju u tačno pravo vreme, naime na uzlaznoj kosini talasa, kada postoji značajna moždana aktivnost. I mozak mora biti povezan sa EEG-om.
Da li to znači da se moždani talasi mogu veštački indukovati zvukovima?
Carrier i njen tim ponovili su decenijski eksperiment u svojoj laboratoriji i došli do istog rezultata: precizan zvučni signal zaista može pokrenuti nervni sistem da proizvodi spore talase.
„Bili smo veoma uzbuđeni“, rekao je Kerijer, „jer tokom spavanja sa sporim talasima postoje i ono što se naziva vretena spavanja, koja su brži mali talasi, a ove dve vrste talasa, spori talasi i vretena spavanja, su povezani sa plastičnošću mozga, konsolidacijom pamćenja i dubljim snom.“
Činilo se da je to obećavajući put istraživanja, posebno u kontekstu starenja stanovništva. Međutim, nakon nekoliko godina istraživanja, rezultati su bili razočaravajući. Carrier je rekao.
„Uspeli smo da povećamo spore talase i vretena spavanja i poboljšamo performanse na zadatku koji smo naučili neposredno pre spavanja, ali nismo bili u mogućnosti da jasno pokažemo da ovi talasi obavljaju potpuno iste funkcije kao ‘prirodni’ talasi.
„Uticaj na pamćenje nije dovoljno značajan da bismo preporučili ovaj pristup starijoj osobi sa gubitkom pamćenja. U ovoj fazi nemamo dokaza da bi ovi talasi mogli poboljšati kvalitet sna kod osobe koja pati od nesanice.“
Naučni dokazi da zvuk ili zvuci mogu poboljšati san utičući na moždane talase su stoga tanki. Carrier je, međutim, istakao da sve što ima umirujući efekat, kao što je beli šum ili muzika, može pomoći nekim ljudima.
„Ono što smatram veoma tužnim je to što preduzeća iskorišćavaju ljude koji su spremni da plate ogromne iznose za rešavanje svojih poremećaja spavanja; oni unovčavaju svoju nevolju“, rekla je ona.
Carrier veruje da je potrebno više ulagati u istraživanje sna kako bi se pronašla naučno zasnovana rešenja. Kvalitet sna bi trebalo da bude prioritet javnog zdravlja, rekla je, postojeća rešenja, kao što je kognitivno-bihejvioralna terapija za lečenje nesanice, treba da budu dostupnija.
