Bolovi rasta su česta pojava kod dece tokom sazrevanja, ali ponekad mogu dovesti do ozbiljnijih problema, kao što je deformacija disoidnog lateralnog meniskusa (DLM) kolena. Ova deformacija može degenerisati u osteohondritis dissecans, poremećaj zgloba koji se karakteriše odvajanje kosti i zgloba od ostatka kostiju.
Prema istraživanjima, osteohondritis dissecans femoralnog kondila javlja se u približno 14,5% slučajeva DLM-a. Ipak, do sada je bilo malo analiza o njegovom lečenju.
Tim dr. Kena Iide i profesora Jusukea Hašimota sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Osaka Metropolitan analizirao je učestalost disekanog osteohondritisa nakon operacije kod dece. Njihova istraživanja objavljena su u časopisu Knee Surgery, Sports Traumatology, Arthroscopy.
U ovoj analizi, istraživači su proučavali 95 slučajeva pacijenata sa DLM-om mlađih od 15 godina koji su bili podvrgnuti operaciji između 2003. i 2017. godine, sa petogodišnjim praćenjem nakon operacije. Pacijenti su bili podeljeni u dve grupe: prva grupa sa preosteohondritisom i druga bez osteohondritisa dissecansa.
U grupi preosteohondritisa registrovano je 15 slučajeva, dok je u grupi bez osteohondritisa dissecansa bilo 80 slučajeva. Rezultati su pokazali da su hirurški ishodi za osteohondritis dissecans bili dobri, ali je čak 28,5% pacijenata imalo recidiv poremećaja zgloba. Nasuprot tome, u grupi bez osteohondritisa, samo je 8,8% pacijenata imalo slične komplikacije nakon operacije.
Starost pacijenata takođe se pokazala kao faktor rizika za recidiv ili post-hirurški osteohondritis dissecans, pri čemu su pacijenti mlađi od 9 godina bili podložniji pojavi ovog poremećaja.
„Pacijenti sa DLM-om praćenim osteohondritisom disekanog kondila femura često se suočavaju sa dilemama u vezi sa metodama lečenja“, istakao je dr. Iida. „Na osnovu rezultata ove studije, verujemo da je neophodno razmotriti konzervativne metode lečenja umesto hitne operacije, posebno za pacijente starije od 9 godina ili mlađe.“
Ova studija pruža važne uvide u pristup lečenju osteohondritis dissecans kod mladih pacijenata, naglašavajući potrebu za individualizovanim pristupom u terapiji.