Dok se većina ljudi oseća neprijatno kada neko struže nokte po tabli, oni koji pate od mizofonije mogu imati jednako intenzivnu reakciju na zvukove poput šmrkanja, hrkanja, disanja i žvakanja.
Nedavno istraživanje sugeriše da je mizofonija rasprostranjenija nego što se ranije mislilo, a istraživanja iz Evrope sugerišu da ovo stanje deli gene sa anksioznošću, depresijom i PTSP-om.
Psihijatar sa Univerziteta u Amsterdamu Dirk Smit i njegove kolege analizirali su genetske podatke iz Konzorcijuma psihijatrijske genomike, UK Biobank i 23andMe baza podataka i otkrili da ljudi koji su se sami identifikovali kao da imaju mizofoniju imaju veću verovatnoću da imaju gene povezane sa psihijatrijskim poremećajima, kao i tinitusom.
Pacijenti sa tinitusom – upornim, pištavim zujanjem u ušima – takođe imaju veće šanse da imaju psihološke simptome depresije i anksioznosti.
„Postojalo je i preklapanje sa genetikom PTSP-a“, rekao je Smit Eriku V. Dolanu za PsiPost. „To znači da geni koji daju osetljivost na PTSP takođe povećavaju verovatnoću za mizofoniju, a to bi moglo da ukaže na zajednički neurobiološki sistem koji utiče na oboje. A to bi moglo da sugeriše da bi se tehnike lečenja koje se koriste za PTSP takođe mogle koristiti za mizofoniju.“
To ne znači da mizofonija i ova druga stanja nužno imaju zajedničke mehanizme, samo da neki od genetskih faktora rizika mogu biti slični.
Prethodno istraživanje je pokazalo da ljudi koji doživljavaju mizofoniju imaju veću verovatnoću da internalizuju svoju nevolju. Istraživanje Smita i tima, objavljeno prošle godine, takođe je potvrdilo ovo, pokazujući snažne veze sa osobinama ličnosti kao što su zabrinutost, krivica, usamljenost i neuroticizam.
Reakcije na zvuk koji izaziva mogu se kretati od iritacije i ljutnje do uznemirenosti koja ometa svakodnevni život.
„Tvrdilo se… da je mizofonija zasnovana na osećanju krivice zbog izazvane iritacije i besa, a ne na ponašanju samog besa koji izaziva nevolju“, objašnjava Smit i tim.
Ljudi sa poremećajem autističnog spektra (ASD) su imali manje šanse da dožive mizofoniju. Ovo je bilo neočekivano jer oni sa ASD-om imaju smanjenu toleranciju na zvukove.
„Naši rezultati sugerišu da su mizofonija i ASD relativno nezavisni poremećaji u pogledu genomske varijacije“, pišu istraživači u svom radu. „To otvara mogućnost da postoje i drugi oblici mizofonije, koji su uglavnom vođeni uslovljavanjem besa ili druge negativne emocionalnosti specifičnim okidačkim zvukovima koji su moderirani osobinama ličnosti.
Smit i kolege upozoravaju da su njihovi podaci uglavnom bili evropski, tako da se iste veze možda neće pojaviti u različitim populacijama. Štaviše, mizofonija nije medicinski dijagnostikovana u njihovim uzorcima podataka, već samo prijavljena, što takođe može iskriviti rezultate.
Ali njihova studija takođe pruža naznake o tome gde bi se dalja istraživanja mogla fokusirati na pronalaženje biološkog mehanizma iza mizofonije.
