Sa porastom gestacionog dijabetesa i metaboličkih poremećaja tokom trudnoće, sve češće se propisuje i metformin. Iako je poznato da oralni antidijabetički agens može da prođe placentnu barijeru, uticaji na razvoj mozga deteta su uglavnom nepoznati.
Interdisciplinarni istraživački tim iz Nemačkog instituta za ljudsku ishranu Potsdam-Rehbruke (DIfE) je sada uspeo da pokaže na mišjem modelu da, iako metformin ima pozitivne efekte na trudne životinje, ne deluje na potomstvo. Rezultati su objavljeni u časopisu Molekularni metabolizam.
Trenutne brojke pokazuju da je oko jedna od šest trudnica širom sveta pogođena posebnim oblikom dijabetesa poznatom kao gestacijski dijabetes. Prema Institutu Robert Koch, 63.000 žena u Nemačkoj bilo je pogođeno bolešću u 2021. godini, a trend se povećava.
Ove brojke su alarmantne jer je previsok nivo šećera u krvi tokom trudnoće povezan sa negativnim posledicama po majku i dete. Ovo povećava rizik da obolele žene kasnije dobiju dijabetes tipa 2, a njihova deca imaju veći rizik od razvoja metaboličkih poremećaja i prekomerne težine.
Već nekoliko godina, oralni antidijabetički agens metformin koji prolazi kroz placentu sve više dobija na značaju kao alternativa davanju insulina kada promene načina života ne pokazuju uspeh tokom lečenja gestacionog dijabetesa. Međutim, trenutno postoji samo nekoliko studija o dugoročnim efektima metformina na zdravlje potomstva. Poznato je da metformin ima uticaj na AMPK signalni put, koji reguliše umrežavanje nervnih ćelija tokom razvoja mozga.
Interdisciplinarni tim istraživača DIfE na čelu sa vođom mlađe istraživačke grupe dr Rejčel Lipert se stoga uhvatio u koštac sa dva centralna pitanja: da li je lečenje metforminom korisno samo za majku ili i za dete? I da li lečenje metforminom dovodi do dugotrajnih negativnih fizioloških promena u potomstvu, posebno u vezi sa razvojem neuronskih kola u hipotalamusu, kritičnom regionu u regulaciji energetske homeostaze?
Da bi odgovorili na ključna pitanja, istraživači su koristili dva modela miša kako bi predstavili glavne uzroke gestacionog dijabetesa: tešku gojaznost majke pre trudnoće i prekomerno povećanje telesne težine tokom trudnoće. Ova metabolička stanja su postignuta uz pomoć različitih obrazaca hranjenja, pri čemu su miševi primali ili hranu sa visokim sadržajem masti ili kontrolnu ishranu. Antidijabetički tretman ženki miševa i njihovih potomaka odvijao se tokom perioda laktacije jer to odgovara trećem trimestru ljudske trudnoće u smislu razvoja mozga.
Tretman je uključivao insulin, metformin ili placebo, pri čemu je doza bila zasnovana na standardnim ljudskim tretmanima. Istraživački tim je prikupio podatke o telesnoj težini miševa, analizirao različite metaboličke parametre i hormone i ispitao molekularne signalne puteve u hipotalamusu.
„Kao rezultat antidijabetičkog tretmana u ranom postnatalnom periodu, uspeli smo da identifikujemo promene u povećanju telesne težine i hormonskom statusu potomstva, koje su kritično zavisile od metaboličkog stanja majke“, objašnjava Lippert.
Dalje, primećene su i polno specifične promene u signalizaciji AMPK hipotalamusa kao odgovor na izloženost metforminu. Zajedno sa metforminom izazvanim pomeranjem ispitivanih nivoa hormona, rezultati ukazuju da se pre početka lečenja gestacionog dijabetesa mora uzeti u obzir metaboličko stanje majke.
Prema Rejčel Lipert, lečenje gestacionog dijabetesa u budućnosti moglo bi da podrazumeva razvoj leka koji je dostupan svima i koji ne prolazi kroz placentu.
„S obzirom na sve veću prevalenciju, edukacija o gestacijskom dijabetesu i preventivne mere su od vitalnog značaja. Ako možemo da pronađemo način da proaktivnije upravljamo životnim stilom i ishranom, u boljoj smo poziciji da iskoristimo potencijal lečenja gestacionog dijabetesa“, kaže Lippert.
