Još 1920-ih, istraživači su otkrili da pacijenti sa rakom imaju urin slatkog mirisa. Prvo su lekari bili zbunjeni, ali su ubrzo shvatili da je to posledica povišenog nivoa šećera u krvi.
„Ovo je bila jedna od prvih stvari koje smo saznali o pacijentima sa rakom“, kaže vanredni profesor Likke Silov.
Urin slatkog mirisa sugeriše da rak utiče na nivo šećera u krvi u telu. Ali kako? Nova studija je spremna da odgovori na to pitanje. Tamo gde su prethodne studije ispitivale vezu između raka i insulina, nova studija Likke Silov i kolega je prva koja je sakupila najbolje istraživanje na ovu temu, a odgovor je izgleda jasan.
„Kod pacijenata sa rakom, ćelije ne reaguju dobro na hormon insulin . Zbog toga je potrebno više insulina da bi se stvorio isti efekat kod pacijenata sa rakom. Ako patite od insulinske rezistencije, vaše telo mora da proizvodi više insulina nego obično da bi moglo da regulišu šećer u krvi“, kaže Like Silov, koji je jedan od glavnih autora nove studije.
Istraživači su sproveli meta-analizu 15 studija o osetljivosti na insulin i kanceru. Ovo je uključivalo 187 pacijenata koji boluju od različitih vrsta karcinoma, uključujući rak pluća i debelog creva, i 154 kontrolna ispitanika.
Obuhvatale su samo studije koje primenjuju takozvani zlatni standard, što je veoma precizan način analize insulinske osetljivosti kod ljudi.
A sposobnost tela da reaguje na insulin je smanjena i kod pacijenata sa rakom i kod ljudi sa dijabetesom tipa 2.
Simptomi dijabetesa tipa 2 kao što su umor i povećana žeđ i mokrenje razvijaju se postepeno i stoga ih je teško uočiti. A kod pacijenata sa rakom, insulinsku rezistenciju može biti još teže identifikovati jer već imaju neke od ovih simptoma, npr. umor.
Pored negativnih posledica insulinske rezistencije, stanje takođe može da izazove umnožavanje ćelija raka.
„Iz studija ćelija, studija na životinjama i nekih studija na ljudima znamo da je insulin hormon rasta, i da ima isti efekat na ćelije raka. To jest, visok nivo insulina može da učini da ćelije raka rastu brže“, kaže drugi glavni autor studije, Joan Marmol, i dodaje:
„Naravno, ovo može biti veliki problem za pacijente sa rakom.“
Štaviše, insulinska rezistencija može uticati na nakupljanje proteina u mišićima. Odnosno, ako telo ne reaguje na insulin, izgubiće mišićnu masu i snagu, a to je veliki problem za mnoge obolele od raka.
Sve u svemu, rak i insulinska rezistencija su zaista loša kombinacija.
Likke Silov se nada da će onkolozi početi da proveravaju nivo šećera u krvi pacijenata – čak i kada se čini da je normalan, jer otpornost na insulin može biti teško uočiti jer će telo jednostavno to nadoknaditi proizvodnjom više insulina.
„A ako otkriju da pacijent pati od insulinske rezistencije, moraju da počnu da je leče. U mogućnosti smo da lečimo insulinsku rezistenciju jer imamo duboko znanje o stanju – jednostavno smo navikli da ga povezujemo sa dijabetesom tipa 2. .“
Ipak, aspekti veze zahtevaju više istraživanja.
„Sledeći korak je pokušaj da se utvrdi ko razvija insulinsku rezistenciju. Koji pacijenti od raka su ovde u opasnosti? Da li imaju određenu vrstu raka ili specifične faktore rizika? Ili je to možda povezano sa lečenjem?“ Like Silov kaže i dodaje:
„I kada smo identifikovali one sa visokim rizikom od razvoja ovog stanja, nadam se da ću videti više dugoročnih studija o lečenju insulinske rezistencije i da li ima pozitivan efekat na pacijente.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Acta Oncologica.
