Lekarima su hitno potrebne bolje međunarodne smernice o lečenju poremećaja pažnje i hiperaktivnosti (ADHD) kod ljudi starijih od 50 godina, zaključuju stručnjaci koji pregledaju trenutna istraživanja o ovom rastućem problemu na globalnom nivou.
Nalazi tima ističu „upečatljiv“ jaz u znanju o starijim ljudima jer se postojeće smernice fokusiraju na decu i mlade odrasle.
„Naša analiza zaključuje da su hitno potrebni bolji pristupi za skrining i dijagnostiku ljudi starosti od oko 50 do 55 godina“, kaže glavni autor dr Maja Dobrosavljević sa Univerziteta Orebro, u Švedskoj. „Kako stičemo dublji uvid u izazove sa kojima se suočavaju starije osobe koje žive sa ADHD-om, sveobuhvatan i prilagođen pristup je ključan za njihovo blagostanje.
„Zbog toga apelujemo na medicinsku zajednicu, istraživače i kreatore politike da sarađuju u preciziranju dijagnostičkih kriterijuma, smernica za lečenje i istraživačkih inicijativa koje obuhvataju sve starosne grupe pogođene ADHD-om.
Procenjuje se da pogađa oko 2,5% odraslih, ADHD se javlja u porodicama.
Simptomi uključuju impulzivnost, hiperaktivnost i loš fokus, pažnju i organizacione sposobnosti.
Neurorazvojni poremećaj može trajati tokom života i imati negativan uticaj na obrazovanje, izglede za posao i društvenu interakciju. Stimulansi kao što je metilfenidat su najčešće korišćeni lekovi za ADHD.
Tim autora uključuje predsednika Evropske grupe za smernice za ADHD Samuele Cortese, koji je profesor dečje i adolescentne psihijatrije na Univerzitetu Sautempton, i Henrik Larsson, profesor psihijatrijske epidemiologije na Univerzitetu Orebro.
Oni su pregledali skoro 100 studija. Od toga, 44 su bili radovi o prevalenci, zdravstvenim ishodima, dijagnozi i efikasnosti/bezbednosti lečenja, kao i kliničke smernice/konsenzus izjave koje daju preporuke o kliničkoj dijagnozi i lečenju ADHD-a kod starijih osoba.
Tim je zatim procenio trenutne dijagnostičke kriterijume prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM) i Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD) Svetske zdravstvene organizacije. Takođe su procenjeni i drugi aspekti, kao što je koliko su sadašnji kriterijumi korisni za dijagnozu starijih odraslih osoba.
„Naši rezultati pokazuju da nijedna studija nije posmatrala ljude tokom dužeg vremenskog perioda do starije životne dobi. Istraživanje se umesto toga fokusiralo na retrospektivnu procenu simptoma u detinjstvu, a to može biti nepouzdano zbog problema sa pamćenjem vezanim za uzrast“, kaže profesor Larson, čija stručnost leži kako geni i okruženje utiču na probleme mentalnog zdravlja tokom životnog veka.
„U suštini, to znači da je potrebno više ispitivanja o bezbednosti i efikasnosti trenutnih lekova za ADHD, uključujući maksimalne preporučene doze, koje se koriste za lečenje ove starosne grupe – kod kojih je povećan rizik od drugih zdravstvenih stanja kao što su problemi sa srcem.“
Profesor Larsson je dodao: „Lekari bi trebalo da procene fizičko zdravlje starije osobe sa ADHD-om pre nego što im prepišu terapiju lekovima. Dijagnostički kriterijumi su se pomerili ka ‘široj inkluziji’ odraslih koji bi ranije ostali nedijagnostikovani. Ipak, još uvek nema specifičnog razmatranje kako se ADHD manifestuje kod starijih osoba.
„Drugo pitanje je što alati za skrining koji su validirani za ADHD kod starijih odraslih nisu dovoljno specifični da prepoznaju stanje u starijim od 50 godina. Samo oni sa najtežim ADHD-om bi se pokupili.“
Analiza tima takođe dodaje dodatnu težinu zaključcima da je ADHD povezan sa problemima mentalnog zdravlja, povećanom stopom smrtnosti i bolestima kao što su kardiovaskularne bolesti i demencija. Međutim, dijagnoza ostaje problem za ovu starosnu grupu.
Istraživanje zaključuje da je jedan od glavnih izazova za kliničare to što neka medicinska stanja među starijim odraslim osobama imaju slične kliničke prezentacije kao ADHD, kao što je pad pamćenja u vezi sa menopauzom.
Na osnovu toga, istraživači preporučuju da lekari uzmu u obzir karakteristične tragove kako bi razlikovali ADHD od blagog kognitivnog oštećenja (MCI) povezanog sa uzrastom. Ljudi sa ADHD-om obično prijavljuju simptome u detinjstvu, dok MCI ima nagli početak, ističu.
Autori priznaju da se od budućih izdanja DSM-a i ICD-a očekuje da se pozabave trenutnim prazninama u definiciji ADHD-a za starije odrasle osobe i da će biti dostupno više podataka. Oni sugerišu da klasifikacija za starije odrasle osobe treba da uključi dijagnoze koje razlikuju ADHD i stanja sa sličnim simptomima.
