Hepatocelularni karcinom (HCC) predstavlja značajan globalni zdravstveni teret kao jedan od najčešćih maligniteta kod osoba sa hroničnim oboljenjem jetre ili cirozom. Ovaj malignitet evoluira kroz proces u više koraka, počevši od displastičnih nodula (DN) i ranog HCC, napredujući do otvorenog HCC.
Nedavni napredak u imidžingu jetre, posebno upotreba kontrastnih sredstava specifičnih za hepatocite, poboljšao je otkrivanje ovih lezija prekursora, poznatih kao granični hepatični noduli. Ovi čvorovi, posebno oni hipointenzivni u hepatobilijarnoj fazi (HBP) bez hiperpojačanja arterijske faze (APHE), predstavljaju dijagnostički izazov i značajan rizik od maligne transformacije.
Upotreba kontrastnih sredstava specifičnih za jetru, kao što je gadoksetinska kiselina, u snimanju magnetne rezonance (MRI) je revolucionirala otkrivanje i karakterizaciju hepatičnih čvorova. U HBP, ovi agensi ističu nedostatak funkcionalnih hepatocita u malignim ili pre-malignim čvorovima, koji izgledaju hipointenzivno na pozadini normalnog parenhima jetre. Ova tehnika snimanja je poboljšala dijagnostičku tačnost za male lezije HCC (<2 cm) i smanjila stope recidiva, poboljšavajući ukupnu prognozu pacijenata.
Štaviše, integracija difuziono ponderisane slike (DVI) sa MRI poboljšanom gadoksetičnom kiselinom dodatno je povećala specifičnost i osetljivost u identifikaciji HCC, čak i za čvorove manje od 1 cm. Ova kombinacija pomaže da se pravi HCC razlikuje od benignih hipervaskularnih pseudolezija, što je ključno za odgovarajući klinički tretman.
Granični hepatični čvorovi obuhvataju spektar lezija, uključujući DN i rane HCC. Patološki, ovi noduli pokazuju različite stepene citološke i arhitektonske atipije. Displastični noduli visokog stepena (HGDN) i rani HCC često pokazuju neuparene arterije i srednju sinusoidnu kapilarizaciju, ali nemaju značajnu vaskularnu invaziju, što ih čini teškim za razlikovanje od displastičnih čvorova niskog stepena (LGDN) samo na snimanju.
Ekspresija polipeptida 8 koji prenosi organski anjon (OATP8) je značajno smanjena u ovim čvorovima, što dovodi do njihovog karakterističnog hipointenziteta u HBP na MRI. Ovo smanjenje ekspresije OATP8 javlja se rano u hepatokarcinogenezi, pre razvoja vaskularnih promena tipičnih za očigledan HCC.
Detekcija HBP hipointenzivnih nodula bez APHE ima značajne kliničke implikacije. Studije su pokazale da je početna veličina ovih čvorova snažan prediktor maligne transformacije. Čvorovi veći od 10 mm pri početnoj detekciji imaju veći rizik od progresije u hipervaskularni HCC. Ovaj rizik zahteva budnu i prilagođenu strategiju praćenja pacijenata sa takvim nodulima.
Međutim, postoji nedostatak konsenzusa o upravljanju ovim čvorovima. Varijabilnost u ispitivanim populacijama i periodima praćenja dovela je do nedoslednih nalaza u vezi sa faktorima rizika i prirodnom istorijom ovih lezija. Neke studije sugerišu da antivirusne terapije, kao što su antivirusni lekovi sa direktnim delovanjem (DAA) za hepatitis C, mogu smanjiti stopu hipervaskularne transformacije, iako to ostaje tema istraživanja u toku.
U zaključku, otkrivanje i upravljanje graničnim hepatičnim nodulima, posebno onima hipointenzivnim u HBP bez APHE, su kritični u sprečavanju progresije do otvorenog HCC. Napredak u tehnologijama snimanja, posebno upotreba kontrastnih sredstava specifičnih za jetru i DVI, značajno je poboljšao našu sposobnost da otkrijemo i karakterišemo ove nodule.
Razumevanje patoloških karakteristika i prirodne istorije ovih lezija je od suštinskog značaja za razvoj standardizovanih smernica za njihovo lečenje. Potrebna su dalja istraživanja da bi se usavršile ove strategije i optimizovali ishodi pacijenata.
Ovaj pregled naglašava trenutno stanje znanja u vezi sa graničnim hepatičnim nodulima, naglašavajući važnost ranog otkrivanja i individualizovanog upravljanja pacijentom kako bi se ublažio rizik od razvoja HCC. Nalazi su objavljeni u Časopisu za kliničku i translacionu hepatologiju.
