Stogodišnjaci, koji su se nekada smatrali retkim, postali su uobičajena pojava. Zaista, oni su najbrže rastuća demografska grupa svetske populacije, sa brojevima koji se otprilike udvostručuju svakih deset godina od 1970-ih.
Koliko dugo ljudi mogu da žive i šta određuje dug i zdrav život, zanima nas otkad znamo. Platon i Aristotel su raspravljali i pisali o procesu starenja pre više od 2.300 godina.
Međutim, potraga za razumevanjem tajni iza izuzetne dugovečnosti nije laka. To uključuje otkrivanje složene interakcije genetske predispozicije i faktora načina života i načina na koji oni međusobno deluju tokom života osobe.
Sada naša nedavna studija, objavljena u GeroScience, otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive preko 90 godina.
Negodišnjaci i stogodišnjaci su dugo bili od velikog interesovanja naučnika jer nam mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo u boljem zdravlju. Do sada su studije stogodišnjaka često bile malog obima i fokusirane na odabranu grupu, na primer, isključujući stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.
Naša je najveća studija koja upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima sa kraćim životom do danas.
Naučnici su uporedili profile biomarkera ljudi koji su nastavili da žive preko 100 godina i njihovih vršnjaka kraćeg veka i istražili vezu između profila i šanse da postanu stogodišnjica.
Naše istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim procenama u dobi od 64-99 godina – oni su bili uzorak takozvane Amoris kohorte.
Ovi učesnici su zatim praćeni kroz podatke švedskog registra do 35 godina. Od ovih ljudi, 1.224, ili 2,7%, živelo je 100 godina. Ogromna većina (85%) stogodišnjaka bile su žene.
Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve ovo je bilo povezano sa starenjem ili smrtnošću u prethodnim studijama.
Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.
Takođe su pogledali markere povezane sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i one koji se odnose na funkciju jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaze (LD).
Naučnici su pogledali kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom. Konačno, istražili su i albumin, biomarker povezan sa ishranom.
Otkrili su da su, u celini, oni koji su stigli do svog stotog rođendana imali niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i onih koji nisu stogodišnjaci za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali izuzetno visoke ili niske vrednosti.
Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.
Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.
Kada su istraživali koji su biomarkeri povezani sa verovatnoćom dostizanja 100, otkrili su da su svi osim dva (alat i albumin) od 12 biomarkera pokazali vezu sa verovatnoćom da napune 100. To je bilo čak i nakon što se uzme u obzir starost, pol i opterećenje bolesti. .
Ljudi u najnižoj od pet grupa za nivoe ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima sa višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su smanjili šanse da postanu stogodišnjaci.
U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije.
Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika je bila 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi u grupi sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4% šanse da napune 100 godina, dok je u grupi sa najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5% došlo do 100. godine.
Čak i ako su razlike koje su naučnici otkrili generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti.
Studija, međutim, ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera.
Međutim, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju ulogu. Praćenje vrednosti bubrega i jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline kako starite, verovatno nije loša ideja.
Ipak, slučajnost verovatno igra ulogu u nekom trenutku u dostizanju izuzetnih godina. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu uočiti mnogo vremena pre smrti sugeriše da geni i način života takođe mogu igrati ulogu.
