Seksualno zlostavljanje braće i sestara može imati duboke i trajne efekte na porodičnu dinamiku, čak i godinama nakon što je zlostavljanje prestalo. Ovo je zaključak studije istraživača Šile van Berkel, Ive Bićanić i Anje van der Voort, koje su okupile preživele da podele svoja iskustva. „Roditelji su često poricali ili umanjivali zlostavljanje.
Za razliku od zlostavljanja između (baka) roditelja i dece, seksualno zlostavljanje braće i sestara ostaje relativno nedovoljno proučavan fenomen. Međutim, Šila van Berkel, koja istražuje ovu temu, primećuje da to počinje da se menja.
„Jedan od razloga za nedostatak pažnje je taj što seksualno zlostavljanje braće i sestara može biti teže prepoznati“, objašnjava ona. „Kada se seksualno ponašanje dogodi između odrasle osobe i deteta, jasno je: ovo je pogrešno. Ali kada se dogodi između maloletnika, postaje mračnije.“
Seksualna radoznalost, ističe ona, prirodni je deo razvoja, zbog čega je teško razlikovati normalno istraživanje od zlostavljanja. Pored toga, dodeljivanje odgovornosti može biti složenije.
„Kod odrasle osobe i deteta, odrasla osoba je nedvosmisleno kriva. Ali između dvoje dece, ovo je manje jasno — za roditelje, stručnjake, a ponekad i za same žrtve. Preživeli se mogu zapitati: ‘Da li sam ja kriv? Slažem se s tim?“‘
Ova konfuzija se često pogoršava reakcijama onih oko žrtve. Mnogi preživeli su rekli Van Berkel i njenim kolegama da su njihovi roditelji poricali ili umanjili zlostavljanje. Preko onlajn fokus grupa, preživele osobe koje su bile zlostavljane od strane brata i sestara podelile su svoja iskustva sa terapijom.
„Odabrali smo grupne intervjue jer omogućavaju učesnicima da podrže i nadograđuju iskustva jedni drugih“, objašnjava Van Berkel. Iako su mnogi preživeli smatrali da je proces bio izazovan, on je takođe bio validan.
„Mnogima je to bio prvi put da su razgovarali sa nekim ko je doživeo seksualno zlostavljanje braće i sestara. Našli su utehu u prepoznavanju sopstvenih priča u tuđim izveštajima.“
Tema koja se ponavlja u studiji bile su složene emocije koje su preživeli osećali prema svojim porodicama. Neki učesnici nikada nisu otkrili zlostavljanje svojim roditeljima, noseći tajnu sami i osećajući se kao rezultat toga. Za one koji su otkrili, porodični odnosi su često postajali napeti.
„Mnogi preživeli su izjavili da njihove porodice nisu imale podršku ili da nisu verovali da se zlostavljanje dogodilo“, kaže Van Berkel. Čak i kada su roditelji u početku reagovali sa saosećanjem, često su davali prioritet vraćanju osećaja normalnosti.
„Vremenom bi roditelji mogli da se fokusiraju na porodično zajedništvo — želeći, na primer, da slave Božić kao ujedinjena grupa.
Ova želja da se vrati u „normalu” je uobičajena, smatra Van Berkel. „Roditeljima je neverovatno teško da procesuiraju činjenicu da je jedno dete povredilo drugo, jer ih oboje podjednako vole. Kako se snalazite u tome?“ pita ona.
U mnogim slučajevima, roditelji se fokusiraju na kretanje napred, što može ostaviti preživele da se osećaju nečuvenim. „Za počinioca je često lakše da ide dalje. Roditelji bi mogli da kažu: „Mi smo to rešili, podržali smo te, zar ne možemo da pređemo preko ovoga? Tvoj brat ne diže pometnju oko zajedničkog proslavljanja Božića.“
Dok, naglašava Van Berkel, u nekim slučajevima više nije realno provesti praznike zajedno. „Roditelji treba da ozbiljno shvate emocije žrtve, a ne da ih poriču. Ono što želite kao roditelj je tada neko vreme nebitno. To razočarenje možete da podelite sa partnerom ili prijateljima, ali ne i da ga stavljate na tanjir svom detetu. I tako onda slavite Božić sa svojim jednim detetom jednog dana, a sa drugim detetom drugog, na primer.“
Istraživači su takođe pitali preživele o njihovim iskustvima sa terapijom, ističući praznine u trenutnim pristupima.
„Želeli smo da razumemo šta su preživeli smatrali korisnim, a šta nije uspelo“, kaže Van Berkel. Mnogi učesnici su primetili da terapeuti često nisu eksplicitno pitali o seksualnom zlostavljanju braće i sestara.
„Zbog srama u vezi sa zlostavljanjem, potencijalne štete po porodičnu dinamiku i nesigurnosti preživelih oko toga da li se to ‘računa’ kao zlostavljanje, ključno je da terapeuti direktno pitaju: ‘Da li se nešto zabrinjavajuće ikada dogodilo unutar ili van vaše porodice? „‘
Za preživele, priznanje njihove traume je od suštinskog značaja. „Rekli su nam da njihovo zlostavljanje prožima svakodnevni život i da može biti izazvano mirisom, pesmom ili zvukom. Imati prostor za razgovor o tome može napraviti značajnu razliku.“
Van Berkel upozorava terapeute da ne demonizuju brata i sestre koji su počinili zlostavljanje. „Ova perspektiva se ne poklapa sa načinom na koji neki preživeli gledaju na svog brata i sestre“, objašnjava ona.
Jedan učesnik je opisao svog brata i sestru kao dve različite osobe: „Imao sam brata danju i brata noću. Preko dana smo se smejali zajedno; noću sam ležao u krevetu uplašen da bi mogao da uđe.“
Preživeli mogu da drže obe istine istovremeno: ponašanje njihovog brata i sestre je bilo duboko pogrešno, ali njihov brat i sestra su više od njihovih štetnih postupaka.
