Rak pankreasa je treći najsmrtonosniji rak u Sjedinjenim Državama, posle pluća i debelog creva, iako je daleko ređi. Takođe je među najteže za efikasno lečenje, jer matične ćelije raka pankreasa brzo razvijaju otpornost na konvencionalne i ciljane tretmane, kao što su hemoterapija i nove imunoterapije. Kao rezultat toga, petogodišnja stopa preživljavanja za osobe sa dijagnozom raka pankreasa je samo 10%.
U novom radu, objavljenom 18. januara 2023. u Nature Communications, međunarodni tim naučnika, predvođen istraživačima sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Kalifornije u San Dijegu i Sanford konzorcijuma za regenerativnu medicinu, otkriva još jedan način na koji najotporniji pankreas ćelije raka prkose tretmanu tako što koriste člana grupe proteina koji obično mogu da potisnu tumore kako bi umesto toga pomogli ćelijama raka da izbegnu terapiju i brže rastu.
Prethodna istraživanja su pokazala da je otpornost na lečenje raka pankreasa uzrokovana različitim odgovorima na konvencionalne agense, podstaknuti heterogenošću (raznovrsnošću) tumorskih ćelija — a posebno karakteristikama matičnih ćelija koje podstiču rezistenciju na terapiju.
U novoj studiji, viši autor dr Tannishtha Reia, bivši profesor farmakologije i medicine i direktor Odsjeka za biologiju raka na Medicinskom fakultetu UC San Diego, i kolege su istraživali kako se mijenja epigenomika (mnoštvo proteina koji recite genomu šta da radi), a ne genomske promene (specifične za same gene) mogu izazvati otpor.
„Matične ćelije raka pankreasa, koje su agresivne ćelije raka koje se mogu odupreti konvencionalnim terapijama i dovesti do recidiva tumora, oslanjaju se na epigenetsku regulaciju da bi se zaštitile i promovisale opstanak i rast“, rekla je Reja, sada profesorka fiziologije i ćelijske biofizike na Univerzitetu Kolumbija i pomoćnik direktora za translaciona istraživanja u Herbert Irving Comprehensive Cancer Center.
„Želeli smo da identifikujemo osnovne alate i mehanizme koje koriste matične ćelije raka da bi bolje razumeli otpornost na lečenje – i možda kako bi se oni mogli zaobići.
Reia i kolege su se fokusirali na SMARCD3, člana SVI/SNF porodice proteina koji regulišu hromatin, mešavinu DNK i proteina koji formiraju hromozome i koji su potrebni za funkciju matičnih ćelija u razvoju.
Ali dok SVI-SNF podjedinice često deluju kao supresori tumora, istraživači su otkrili da je SMARCD3 bio pojačan kod raka, naročito u izobilju u matičnim ćelijama raka pankreasa i povećan ili povećan u ljudskoj bolesti.
A kada su istraživači izbrisali SMARCD3 u modelima raka pankreasa, gubitak proteina je smanjio rast tumora i poboljšao preživljavanje, posebno u kontekstu hemoterapije.
„Važno je da smo otkrili da SMARCD3 pomaže u kontroli metabolizma lipida i masnih kiselina, koji su povezani sa rezistencijom na terapiju i lošom prognozom raka“, rekla je Reja.
„Naši podaci sugerišu da ćelije raka pankreasa otporne na terapiju zavise od SMARCD3 kako bi se osigurao metabolički pejzaž u kojem mogu izbeći tretmane protiv raka i agresivno rasti. To čini SMARCD3 uzbudljivom novom metom za potencijalne terapije.“
