Rano jednog jutra, dok je proveravao zadremalog pacijenta u Centru za medicinu za spavanje, Erik St. Louis, MD, primetio je nešto neobično. Pacijentkinja, žena u ranim 60-im, počela je da trči ispod posteljine. Dok su joj kapci treperili, noge su joj se aktivirale, isprva polako, ali onda ubrzano povećavajući tempo, krećući se putem koji je samo ona mogla da vidi. Nakon sprinta oko 30 sekundi, naglo je stala i otvorila oči. To nije bilo onako kako je dr St. Louis očekivao da će se ponašati neko sa apnejom u snu.
Kasnije, kada ju je sreo u svojoj kancelariji, pitao je šta se dogodilo. „Pa, ponekad imam te lude snove“, odgovorila je. „Sanjao sam da su me dva muškarca jurila. Mogao sam da vidim auto za bekstvo koji će mi pomoći da pobegnem – mogao sam da vidim zadnja svetla i polako se povlačio pa sam trčao sve brže i brže da ga sustignem. Konačno , kada sam upravo hteo da skočim u auto, probudio sam se.“
Dr Sent Luis, neurolog i lekar za spavanje na klinici Mejo, čuo je različite verzije iste priče bezbroj puta ranije. Glumljenje snova dok spavate je glavna manifestacija REM poremećaja ponašanja u snu (brzo kretanje očiju) ili RBD, parasomnije koju on i njegove kolege na klinici Mejo leče decenijama. Otkrili su da pored potencijala za povrede pacijenata i njihovih partnera u krevetu, RBD može biti rani znak neurodegenerativnih bolesti poput Parkinsonove bolesti.
Smatra se da utiče na samo oko 1% opšte populacije, RBD je dovoljno rasprostranjen da ga dr Sent Luis ponekad identifikuje dok procenjuje pacijenta za drugo, češće stanje spavanja. „To može biti potpuno neočekivano i otkriće i za pacijenta i za mene“, kaže on.
Tim istraživača spavanja sa klinike Maio pomaže u vođenju ambicioznih napora da se prikupi što više podataka o RBD-u.
„Krajnja igra je da razumemo prirodnu istoriju poremećaja dovoljno dobro da možemo da uradimo ispitivanje neuroprotektivnog lečenja leka ili intervencije koje mogu sprečiti razvoj Parkinsonove bolesti ili demencije u budućnosti“, kaže dr Sent Luis.
Kod poremećaja ponašanja REM spavanja, vaš mozak prolazi kroz REM san mnogo puta tokom noći, svaki ciklus postaje sve duži i duži sve dok do jutra ne dobije otprilike četvrtinu noćnog sna. Tokom REM spavanja, vaše oči se brzo kreću ispod kapaka, vaši snovi postaju življi i intenzivniji, a većina vaših mišića je paralizovana.
„U evolucionom smislu, ta paraliza je dobra stvar. Inače, svaki put kada smo sanjali da nas juri tigar, skočili bismo iz kreveta i potrčali niz hodnik, što sigurno ne bi bilo zdravo“, kaže neurolog Mejo. i lekar medicine spavanja Michael Silber, M.B., Ch.B.
Međutim, pacijenti sa poremećajem ponašanja u REM fazi spavanja gube tu paralizu i zbog toga izgleda da odglumljuju svoje snove. Kao rezultat toga, oni mogu da provedu noć pevajući, vičući, vrišteći, udarajući, skačući, šutirajući i mlatarajući rukama, povređujući sebe i druge, ponekad ozbiljno. Jedan pacijent je prešao preko sobe da uhvati zamišljenu loptu i udario glavom o komodu. Drugi je izvukao pištolj i ispalio ga niz hodnik u napadače kojih nije bilo. Jedan je svoju ženu zamenio za medveda i počeo da je davi. Drugi je ustao na svoj dušek i pantomimirao skijanje, preskočivši lažnog mogula i uganuo mu skočni zglob kada je udario o pod.
Takve bizarne epizode izvođenja snova nisu prepoznate kao medicinski poremećaj sve do 1986. Više od decenije kasnije, dr Silber, zajedno sa neurologom Bredlijem Boevom, dr, neuropsihologom Tanisom Fermanom, dr. i drugi u Maio-u objavili su seriju studija koje pokazuju da RBD može biti više od samo noćne smetnje.
Tim je otkrio da otprilike 50% do 80% ljudi sa RBD razvija neurodegenerativni poremećaj, posebno onaj u kojem se abnormalne naslage proteina zvanog alfa-sinuklein akumuliraju u mozgu. Sinukleinopatije, kao što su ovi poremećaji poznati, uključuju Parkinsonovu bolest, demenciju sa Levijevim telima i višestruku sistemsku atrofiju. Čini se da toksične nakupine alfa-sinukleina oštećuju delove moždanog stabla odgovorne za imobilizaciju naših mišića dok spavamo pre nego što pređemo na druge regione koji kontrolišu otvorenije dnevne aktivnosti.
„Naš rad je pokazao da se RBD razvija godinama, a često i decenijama pre razvoja parkinsonizma ili kognitivnog oštećenja“, kaže dr Ferman. „RBD pruža potencijalni prozor za rano otkrivanje sinukleinopatija i za buduće terapije koje posebno ciljaju proteine odgovorne za neurodegeneraciju.“
Istraživači sa klinike Maio pomažu u vođenju konzorcijuma NAPS, studije koja postavlja temelje za buduća klinička ispitivanja zaštitnih tretmana. Studija uključuje pacijente sa RBD na devet različitih lokacija širom Severne Amerike i stavlja ih kroz niz testova – uključujući snimanje mozga, mišićnu aktivnost, testove krvi, genetske ekrane, neuropsihološku procenu i polisomnografiju ili studije spavanja.
„Samo treba da bacimo široku mrežu pre nego što možemo da vidimo koji su testovi najbolji prediktori budućnosti“, kaže dr Boeve, koji je saradnik NAPS-a.
Tim planira da prati više od 300 pacijenata tokom vremena, mapirajući različite aspekte njihovog stanja dok neki razvijaju očigledniju neurodegenerativnu bolest. Sa tim podacima u ruci, biće bolje pripremljeni da identifikuju one pacijente koji su u neposrednom riziku i procene uticaj različitih tretmana koji se trenutno razvijaju u farmaceutskim kompanijama.
Istraživači sada imaju na raspolaganju nekoliko novih biomarkera koji im omogućavaju da još pažljivije prate stanje. Mogu da otkriju i izmere alfa-sinuklein u cerebrospinalnoj tečnosti iz kičmene slavine, kao i u malim nervnim vlaknima iz biopsije kože. Nedavno su dobili grant od Američke fondacije za mozak da razviju biomarker na bazi krvi koji će učiniti isto.
„Uvek ovo upoređujem sa visokim holesterolom“, kaže dr Boeve. „Sada imamo sve ove lekove koji snižavaju holesterol i smanjuju rizik od srčanog i moždanog udara. Dakle, možemo li smanjiti rizike kod nekoga sa RBD, da odložimo početak ili sprečimo razvoj buduće bolesti?“
Nažalost, istraživači tek treba da otkriju intervenciju koja može u potpunosti da promeni putanju pacijenata koji su predodređeni da razviju Parkinsonovu bolest ili sličan neurodegenerativni poremećaj. Što, objašnjava dr Silber, predstavlja etičku zagonetku. „Da li treba da kažemo našim pacijentima šta bi se moglo dogoditi u budućnosti, kada ne možemo ništa učiniti da sprečimo da se to dogodi?“ on kaže.
Nedavno je istraživački tim klinike Maio anketirao 113 pacijenata sa RBD-om da vidi šta misle. Više od 90% ispitanika reklo je da žele da znaju da su u opasnosti. Pacijenti su smatrali da su takve prognostičke informacije važne za razgovor sa svojom porodicom i prijateljima i da im mogu pomoći da planiraju budućnost. Ali kada su istraživači pitali kako se osećaju zbog tog saznanja, veliki procenat pacijenata je rekao da im to izaziva uznemirenost i anksioznost.
„Moramo da se nosimo sa tom anksioznošću“, kaže dr Silber. „Provodim mnogo vremena u savetovanju pacijenata, govoreći im da ne dozvolite da ovo dominira vašim životom. Može proći mnogo godina ili čak decenija pre nego što se neurodegenerativna bolest manifestuje, a ni u kom slučaju neće svi pacijenti sa RBD-om razviti jednu u svom životu. On takođe napominje da ako pacijenti znaju da su u opasnosti, mogu da učestvuju u kliničkim istraživanjima, što je opcija koja možda ne bi bila dostupna da su ostali u mraku.
Istraživači Mejoa se nadaju da će razviti više opcija koje će ponuditi pacijentima u budućnosti kako bi sprečili napredovanje neurodegeneracije. Jedna avenija koju istražuju uključuje bioelektronske uređaje, vrstu medicinskog uređaja koji koristi elektronske signale za lečenje ili dijagnostiku bolesti. Na primer, transkranijalna magnetna stimulacija (TMS), neinvazivni tretman stimulacije mozga koji koristi magnetne impulse da stimuliše nervne ćelije u mozgu, sada je standardni tretman za depresiju. Psihijatar klinike Maio Marija Lapid, MD, testira da li TMS može da ublaži blago kognitivno oštećenje; Dr Boeve smatra da bi se sličan pristup mogao primeniti na sinukleinopatije.
Slično tome, dr Boeve bi želeo da vidi bioelektronske uređaje koji bi mogli da prate i dijagnostikuju RBD dok pacijenti glume svoje snove u udobnosti svojih domova.
„To je težak poremećaj za dijagnosticiranje“, kaže on, „jer ako ne znate šta tražite, to ćete propustiti.“