Sjaj sijalice ili pametnog telefona noću može da pokvari cirkadijalni ritam tela. Sada, nova studija sugeriše da izlaganje veštačkoj svetlosti posle ponoći može povećati rizik od razvoja dijabetesa tipa 2.
Istraživanje je sprovedeno među skoro 85.000 ljudi, starosti između 40 i 69 godina, koji su nosili uređaje na zglobovima, danju i noću tokom jedne nedelje, kako bi pratili svoju izloženost različitim nivoima svetlosti.
Kao deo eksperimenta UK Biobank, zdravlje kohorte je praćeno čak devet godina. Oni dobrovoljci koji su kasnije razvili dijabetes tipa 2 imali su veću verovatnoću da su bili izloženi svetlosti između 12:30 i 6:00 ujutru, tokom jednonedeljnog perioda studije.
Rezultati ne dokazuju uzrok i posledicu, ali otkrivaju odnos zavisan od doze između jače svetlosti usred noći i rizika od metaboličkog poremećaja, što potkrepljuje vezu.
Oni učesnici u prvih 10 procenata za izlaganje svetlosti noću imali su čak 67 procenata veći rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 od onih u donjem 50. percentilu.
Istraživanja sugerišu da izlaganje veštačkom svetlu noću, bilo da je to žuto svetlo iz lampe za čitanje ili plavo svetlo sa pametnog telefona ili TV-a, može otežati zaspati. Ali čak i kada su istraživači uzeli u obzir obrasce spavanja i trajanje u trenutnoj studiji, rezultati su ostali, što sugeriše da je u igri još jedan mehanizam.
Drugi mogući faktori koji doprinose, kao što su pol osobe, njen genetski rizik od dijabetesa, ishrana, fizička aktivnost, izlaganje dnevnom svetlu, pušenje ili upotreba alkohola, takođe nisu imali uticaja na rezultate.
„Savetovanje ljudima da izbegavaju noćno svetlo je jednostavna i isplativa preporuka koja može da ublaži globalni zdravstveni teret dijabetesa tipa 2“, zaključuju autori studije, koju predvode istraživači sa Univerziteta Monaš u Australiji.
U prošlosti, neke druge opservacione studije su takođe povezivale veštačko svetlo noću sa insulinskom rezistencijom, ali ovi eksperimenti nisu merili unutrašnje, veštačke izvore svetlosti ni približno ni tako dugo.
Novi dokazi kod životinja i ljudi sugerišu da izlaganje veštačkoj svetlosti može poremetiti cirkadijalne ritmove, što dovodi do smanjene tolerancije glukoze, izmenjenog lučenja insulina i povećanja telesne težine – što je sve povezano sa povećanim rizikom od metaboličkih poremećaja poput dijabetesa tipa 2.
Jedno od glavnih ograničenja studije je to što istraživači nisu bili u mogućnosti da uzmu u obzir vreme obroka, što može uticati i na cirkadijalne ritmove i na toleranciju glukoze. Štaviše, neki socioekonomski faktori, kao što je stambena situacija osobe, uzeti su u obzir na regionalnom, a ne na individualnom nivou, i uzimani su u obzir samo stariji odrasli.
Takođe postoji činjenica da pojedinačna tela veoma različito reaguju na svetlost, a neke studije sugerišu da intenzitet svetlosti koji je potreban za suzbijanje proizvodnje melatonina, koji pomaže u regulisanju našeg cirkadijalnog ritma, može da se kreće od 6 do 350 luksa.
Bez obzira na to, prethodni eksperimenti sugerišu da kada je melatonin poremećen i cirkadijalni ritam je izbačen, to može dovesti do toga da pankreas luči manje insulina. Ovo može biti faktor koji doprinosi razvoju dijabetesa.
Potrebne su mnogo rigoroznije studije pre nego što naučnici zaista mogu da shvate kako svetlost noću utiče na cirkadijalni ritam i šta to može, zauzvrat, da utiče na zdravlje metabolizma tela.
Neke studije sugerišu da čak i vikend kampovanja bez veštačkog svetla može pomoći u resetovanju cirkadijalnog ritma osobe. Možda je to ono što bi lekar trebalo da naredi.
Studija je objavljena u The Lancet Regional Health – Europe.
