Nedavna studija pokazuje da mala deca zapravo formiraju uspomene, uprkos fenomenima poput infantilne amnezije. Istraživači su otkrili da se uspomene formiraju u hipokampusu, ali postaju nedostupne tokom vremena. Pitanje ostaje zašto se to dešava i kako se može ponovo aktivirati.
Naša najranija godina su vreme brzog učenja, ali obično se ne sećamo specifičnih iskustava iz tog perioda, što se naziva infantilnom amnezijom. Nova studija objavljena u časopisu Science u četvrtak dovodi u pitanje pretpostavke o sećanju kod beba, pokazujući da mladi umovi zaista formiraju uspomene. Ipak, ostaje pitanje zašto te uspomene postaju teške za priznavanje kasnije u životu.
„Uvek me fascinirala ova misteriozna praznina u našoj ličnoj istoriji,“ rekao je Nik Turk-Braun, profesor psihologije na Jejlu i glavni autor studije. Oko prve godine, deca postaju izvanredni učenici – usvajaju jezik, hodaju, prepoznaju objekte, razumeju društvene veze i još mnogo toga. „Ipak, ne sećamo se nijednog od tih iskustava – postoji neka vrsta nesklada između ove neverovatne plastičnosti i sposobnosti učenja koju imamo,“ dodao je.
Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, pretpostavio je da su rane uspomene potisnute, iako je nauka od tada uglavnom odbacila ideju o aktivnom procesu potiskivanja. Umesto toga, savremene teorije fokusiraju se na hipokampus, deo mozga koji je ključan za epizodično sećanje, a koji nije potpuno razvijen u ranom detinjstvu. Turk-Braun je, međutim, bio intrigiran tragovima iz prethodnih istraživanja ponašanja.
Bebe ne mogu verbalno izveštavati o uspomenama pre nego što usvoje jezik, pa njihova sklonost da duže gledaju poznate stvari pruža važne naznake. Nedavne studije na glodarima su takođe pokazale da se engrami – obrasci ćelija koje čuvaju uspomene – formiraju u hipokampusu beba, ali postaju nedostupni tokom vremena, iako se mogu veštački ponovo aktivirati tehnikom koja koristi svetlost za stimulaciju neurona.
Do sada je povezivanje posmatranja beba sa snimanjem mozga bilo izvan domašaja, jer su bebe poznate po tome što ne sarađuju kada je u pitanju sedenje mirno unutar mašine za funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI). Da bi prevazišli ovaj izazov, Turk-Braunov tim je koristio metode koje je njegov laboratorija usavršila tokom godina – radeći sa porodicama kako bi uključili dude, pokrivače i plišane igračke; držeći bebe mirno sa jastucima; i koristeći psihodelične pozadine kako bi ih zadržali angažovanim.
Ipak, neizbežno pomeranje dovelo je do mutnih slika koje su morale biti odbačene, ali je tim to nadoknadio sprovođenjem stotina sesija. U ukupno 26 beba učestvovalo je – polovina mlađa od godinu dana, polovina starija – dok su im mozgovi skenirani tokom zadatka pamćenja prilagođenog iz studija za odrasle. Prvo su im prikazane slike lica, scena ili objekata. Kasnije, nakon što su videli druge slike, predstavljena im je ranije viđena slika pored nove.
„Kvantišemo koliko vremena provode gledajući staru stvar koju su već videli, i to je mera njihovog sećanja na tu sliku,“ rekao je Turk-Braun. Upoređujući aktivnost mozga tokom uspešne formacije sećanja u odnosu na zaboravljene slike, istraživači su potvrdili da je hipokampus aktivan u kodiranju sećanja od rane dobi. Ovo je bilo tačno za 11 od 13 beba starijih od godinu dana, ali ne i za one mlađe. Takođe su otkrili da su bebe koje su najbolje obavile zadatke pamćenja
