Prošlo je skoro 130 godina od kada su prve moderne Olimpijske igre održane u Atini 1896. Za to vreme, sportska praksa je daleko napredovala. Šta i kako sportisti jedu takođe se dosta promenilo, posebno među olimpijskim takmičarima.
U stvari, ishrana olimpijskih sportista od 1896. do danas je predmet prve teze koja je izašla sa doktorskog programa iz Zdravlja i psihologije na Univerzitetu Oberta de Katalonije (UOC). Ovo istraživanje, koje su sproveli FoodLab i Epi4Health na Fakultetu zdravstvenih nauka UOC-a i koje su vodili istraživači F. Ksavier Medina i Laura Eskuius, prikupilo je mnoštvo anegdota koje će pomoći u ispričanju priče.
„Na prvim igrama nije bilo olimpijskih sela, sportisti su bili amateri, pili su vino, a kao i stari Grci, još su verovali da će im jedenje kozje noge dati snagu kozje. Danas moramo da pripremimo 50.000. obroka dnevno, pružaju dobre informacije, uključuju vegetarijanske opcije i osiguravaju održivost“, napominje autor teze, Ćavi Santabarbara Diaz, diplomac fizičke aktivnosti i sportskih nauka, koji takođe ima dve magistarske diplome na UPC.
Pod naslovom „Evolucion i cambios en la nutricion deportiva, la provision de alimentos i la gastronomia en los Juegos Olimpicos de la era moderna (1896-2020) [Evolucija i promene u sportskoj ishrani, snabdevanju hranom i gastronomiji u modernoj igri O189 2020)]“, Santabararino istraživanje analizira izveštaje Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) o svim Letnjim olimpijskim igrama od 1896. do 2020. sa stanovišta sportske ishrane, imajući u vidu da je rat primorao neke da budu otkazani i da je pandemija odložio poslednji.
Iako je druga istraživačka grupa usredsređena na ishranu već pregledala ove izveštaje, ono što izdvaja Santabarbarinu studiju je njen multidisciplinarni pristup.
„Istraživanje se uglavnom fokusira na hranljive materije koje poboljšavaju performanse, ali malo je urađeno da bi se razumelo odakle dolazimo i zašto je to slučaj. Olimpijske igre su vrhunski sportski događaj i želeli smo da nastavimo dalje istraživanje i proučimo sve faktori koji utiču na sportsku ishranu na ovakvom događaju“, navodi list. „Sportska ishrana je od anegdote i mita prešla u dobro uspostavljenu specijalizaciju zasnovanu na naučnim dokazima. Olimpijske igre su dokaz za to.“
Ovi faktori uključuju gastronomske karakteristike svake zemlje i njihov uticaj na hranu koju će sportisti naći u Olimpijskom selu.
„U Seulu 1988. organizacioni komitet je koristio hranu za promociju zemlje. To je sjajan primer gastrodiplomatije. Od tada je kimči poznat u celom svetu“, objasnio je Santabarbara. U slučaju Barselone, međutim, prioritet je bio transformacija grada, a ne promovisanje katalonske ili španske kuhinje.
U drugom primeru, Japan nije bio voljan da svoju ishranu smatra privlačnom za sportiste sve do Letnjih olimpijskih igara 1964. u Tokiju, kada je njegova nacionalna ženska odbojkaška reprezentacija osvojila zlatnu medalju.
„Njihov trener je objasnio ishranu sportista, koja se uglavnom sastojala od loptica od pirinča i ribe. To je promenilo način na koji ljudi gledaju na japansku hranu“, rekao je on.
Detaljna analiza Santabarare, koja takođe pokriva aspekte kao što su snabdevanje hranom, ugostiteljske kompanije i sportski dodaci, odražava promene koje su se desile u društvu i ishrani sportista tokom 20. veka.
„Sportska ishrana je od anegdote i mita prešla u dobro utvrđenu specijalizaciju zasnovanu na naučnim dokazima. Olimpijske igre su dokaz za to. Na početku veka, na primer, proteini su smatrani za najvažniji nutrijent. Do sredine -1940-ih godina, istraživanja su pokazala da su ugljeni hidrati ti koji daju energiju, a posle Drugog svetskog rata njihov značaj je uzet u obzir na Olimpijadi u Helsinkiju“, primetio je on.
Santabarbara sada čeka da vidi da li će Olimpijske igre u Parizu 2024., koje treba da se održe ovog leta, ispuniti tri glavna cilja sportske ishrane MOK-a: fokusiranje na lokalnu proizvodnju i smanjenje troškova transporta sirovina; primena jasnih politika za maksimiziranje upotrebe hrane i smanjenje otpada; i promovisanje opcija proteina na bazi biljaka.
„Za nekoliko godina, kada budemo imali izveštaj, videćemo kako je to postignuto. Videćemo i kako je Pariz pozicionirao svoju hranu i hranu u zemlji. I, iznad svega, održivost će biti izazov “, rekao je istraživač, koji planira da nastavi svoje istraživanje na ovu temu.
Prema Santabarbari, veliki sportski događaji kao što su Olimpijske igre „mogu doprineti društvenom razvoju, ekonomskom rastu, zdravlju, obrazovanju i zaštiti životne sredine, posebno ako čine deo doslednih i održivih dugoročnih politika na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. „
