Osnovna iskustva depresije — promene u energiji, aktivnosti, razmišljanju i raspoloženju — opisana su više od 10 000 godina. Reč „depresija“ se koristi oko 350 godina.
S obzirom na ovu dugu istoriju, može vas iznenaditi da se stručnjaci ne slažu oko toga šta je depresija, kako je definisati ili šta je uzrokuje.
Ali mnogi stručnjaci se slažu da depresija nije jedna stvar. To je velika porodica bolesti sa različitim uzrocima i mehanizmima. Ovo čini izbor najboljeg tretmana za svaku osobu izazovnim.
Jedna strategija je da se potraže podtipovi depresije i da se vidi da li bi oni mogli biti bolji sa različitim vrstama lečenja. Jedan primer je suprotstavljanje „reaktivne“ depresije sa „endogenom“ depresijom.
Reaktivna depresija (koja se takođe smatra socijalnom ili psihološkom depresijom) predstavlja se kao izazvana izloženošću stresnim životnim događajima. To može biti napad ili gubitak voljene osobe – razumljiva reakcija na spoljni okidač.
Pretpostavlja se da je endogena depresija (koja se takođe smatra biološkom ili genetskom depresijom) uzrokovana nečim iznutra, kao što su geni ili hemija mozga.
Mnogi ljudi koji klinički rade u oblasti mentalnog zdravlja prihvataju ovaj podtip. Možda ste čitali o ovome na mreži.
Ali mislimo da je ovaj pristup previše jednostavan.
Dok stresni životni događaji i geni mogu, pojedinačno, doprineti izazivanju depresije, oni takođe utiču na povećanje rizika da neko razvije depresiju. A dokazi pokazuju da postoji genetska komponenta izloženosti stresorima. Neki geni utiču na stvari kao što je ličnost. Neki utiču na našu interakciju sa našim okruženjem.
Naš tim je krenuo da ispita ulogu gena i stresora da vidi da li je klasifikovanje depresije kao reaktivne ili endogene validno.
U Australijskoj studiji o genetici depresije, objavljenoj u Molecular Psichiatri, ljudi sa depresijom odgovarali su na ankete o izloženosti stresnim životnim događajima. Analizirali smo DNK iz njihovih uzoraka pljuvačke da bismo izračunali njihov genetski rizik od mentalnih poremećaja.
Naše pitanje je bilo jednostavno. Da li genetski rizik za depresiju, bipolarni poremećaj, šizofreniju, ADHD, anksioznost i neuroticizam (osobina ličnosti) utiče na prijavu izloženosti ljudi stresnim životnim događajima?
Možda se pitate zašto smo se trudili da izračunamo genetski rizik za mentalne poremećaje kod ljudi koji već imaju depresiju. Svaka osoba ima genetske varijante povezane sa mentalnim poremećajima. Neki ljudi imaju više, neki manje. Čak i ljudi koji već imaju depresiju mogu imati nizak genetski rizik za to. Ovi ljudi su možda razvili svoju posebnu depresiju iz neke druge konstelacije uzroka.
Razmotrili smo genetski rizik drugih stanja osim depresije iz nekoliko razloga. Prvo, genetske varijante povezane sa depresijom se preklapaju sa onima koje su povezane sa drugim mentalnim poremećajima. Drugo, dvoje ljudi sa depresijom mogu imati potpuno različite genetske varijante. Dakle, želeli smo da bacimo široku mrežu da pogledamo širi spektar genetskih varijanti povezanih sa mentalnim poremećajima.
Ako su podtipovi reaktivne i endogene depresije validni, očekivali bismo da će ljudi sa nižom genetskom komponentom njihove depresije (reaktivna grupa) prijaviti stresnije životne događaje. I očekivali bismo da će oni sa višom genetskom komponentom (endogena grupa) prijaviti manje stresnih životnih događaja.
Ali nakon proučavanja više od 14.000 ljudi sa depresijom otkrili smo suprotno.
Otkrili smo da ljudi sa većim genetskim rizikom za depresiju, anksioznost, ADHD ili šizofreniju kažu da su bili izloženi više stresora.
Napad oružjem, seksualni napad, nesreće, pravne i finansijske nevolje, zlostavljanje i zanemarivanje u detinjstvu, sve su češći kod ljudi sa većim genetskim rizikom od depresije, anksioznosti, ADHD-a ili šizofrenije.
Ova udruženja nisu bila pod jakim uticajem starosti, pola ili odnosa sa porodicom. Nismo razmatrali druge faktore koji mogu uticati na ova udruženja, kao što je socioekonomski status. Takođe smo se oslanjali na sećanje ljudi na prošle događaje, što možda nije tačno.
Genetski rizik za mentalne poremećaje menja osetljivost ljudi na okolinu.
Zamislite dve osobe, jednu sa visokim genetskim rizikom za depresiju, jednu sa niskim rizikom. Obojica gube posao. Genetski ugrožena osoba doživljava gubitak posla kao pretnju sopstvenoj vrednosti i društvenom statusu. Postoji osećaj stida i očaja. Ne mogu se naterati da traže drugi posao iz straha da će ga takođe izgubiti. Za druge, gubitak posla je manje osećaj za njih, a više za kompaniju. Ove dve osobe drugačije internalizuju događaj i drugačije ga pamte.
Genetski rizik od mentalnih poremećaja takođe može povećati verovatnoću da se ljudi nađu u okruženjima u kojima se loše stvari dešavaju. Na primer, veći genetski rizik za depresiju može uticati na sopstvenu vrednost, zbog čega je veća verovatnoća da će ljudi ući u disfunkcionalne veze koje onda idu loše.
Prvo, potvrđuje da geni i okruženja nisu nezavisni. Geni utiču na okruženje u kojem se nalazimo i šta se onda dešava. Geni takođe utiču na to kako reagujemo na te događaje.
Drugo, naša studija ne podržava razliku između reaktivne i endogene depresije. Geni i okruženje imaju složenu interakciju. Većina slučajeva depresije je mešavina genetike, biologije i stresora.
Treće, ljudi sa depresijom za koje se čini da imaju jaču genetsku komponentu svoje depresije prijavljuju da su njihovi životi isprekidani ozbiljnijim stresorima.
Dakle, klinički, ljudi sa većom genetskom ranjivom mogu imati koristi od učenja specifičnih tehnika za upravljanje stresom. Ovo bi moglo pomoći nekim ljudima da smanje šanse za razvoj depresije. Takođe može pomoći nekim ljudima sa depresijom da smanje svoju stalnu izloženost stresorima.
