Mumija, lek dobijen od mumificiranih ljudskih ostataka, bila je popularna u Evropi od 12. do 17. veka. Lekari su je preporučivali za razne bolesti, ali je njen značaj opao tokom 18. veka. Ova priča osvetljava kako se medicinska praksa razvijala kroz istoriju.
Mumija je bila smatrana moćnim eliksirom, a lekari su je koristili za lečenje raznih bolesti, od unutrašnjeg krvarenja do epilepsije. U apotekama je bila tražena, posebno među bogatima, a njena upotreba je bila zasnovana na tadašnjim medicinskim teorijama. Verovalo se da mumificirano meso može lečiti raspadanje i rane, što je bilo u skladu sa doktrinom sličnosti.
Jedna od teorija koja je uticala na verovanje u mumiju bila je vitalizam, ideja da se životna energija može preneti sa jednog tela na drugo. Evropski lekari su takođe bili fascinirani medicinskim tradicijama islamskog sveta, gde su arapski lekari, poput Avicene, opisivali upotrebu bitumena u lečenju rana.
Kada su ovi tekstovi prevedeni na latinski, došlo je do zabune između mūmiyā i egipatskih mumija, što je dovelo do trgovine mlevenim ljudskim ostacima. Mumija je bila propisana za razne bolesti, a lekari su verovali da može ubrzati ozdravljenje i sprečiti infekciju.
Kako je potražnja za mumijom rasla, trgovci su se okrenuli novijim leševima, a neki su čak krali sa vešala. Iako je mumija bila široko korišćena, neki lekari su počeli da preispituju njenu efikasnost i etičke aspekte.
Sa razvojem empirijske nauke u 17. i 18. veku, verovanje u mumiju je opalo. Anatomija i patologija su napredovale, a ideja da stari očuvani tkiva mogu lečiti žive postala je sve manje verovatna. Javni stavovi prema ljudskim ostacima su se takođe menjali.
Do početka 18. veka, mumija je gotovo nestala iz medicinske prakse, postavši primer mračne prošlosti medicine. Njeno opadanje podseća nas na to kako se medicinsko znanje razvija, napuštajući nekada cenjene tretmane u korist pristupa zasnovanih na dokazima. Iako se danas može činiti šokantnim, potraga za čudesnim lečenjima i dalje traje.
