Otprilike 30% osoba sa autizmom ne razvija govor koji je dovoljan da zadovolji komunikacijske zahteve svakodnevnog života. Ljudi sa autizmom i malo ili nimalo funkcionalnog govora oslanjaju se na augmentativnu i alternativnu komunikaciju (AAC) da bi se uključili u društvene, stručne i obrazovne mogućnosti.
AAC se odnosi na sve načine na koje osoba komunicira osim govora. Ovo može da varira od gestova i izraza lica ili pokazivanja na fotografije i pisane reči do korišćenja aplikacije na tabletu ili računaru.
U novoj publikaciji u Perspectives of ASHA Special Interest Groups, istraživači na Penn State College of Health and Human Development dokumentovali su trenutne metode intervencije koje koriste patolozi govornog jezika kada uče autističnu decu sa malo ili nimalo funkcionalnog govora da koriste AAC, zajedno sa izazove sa kojima se suočavaju koristeći takve metode.
Istraživači su otkrili da trenutne strategije intervencije nisu efikasne u podučavanju upotrebe AAC-a za angažovanje u društvenoj komunikaciji za osobe sa autizmom i ozbiljno pogođenim receptivnim jezičkim veštinama.
Postojeći standardi o tome kako da se koriste AAC fokusiraju se prvenstveno na traženje veština—naučavanje dece da traže stvari koje žele ili trebaju—ali postoji malo resursa za učenje dece da koriste AAC u kontekstu društvene komunikacije, kao što je razmena pozdrava sa drugom osobom, posebno za one sa malo ili nimalo govornih veština.
Megan Vendelken, koja je doktorirala iz komunikacionih nauka i poremećaja na Penn State-u 2022. godine i trenutno je docentka za zdravlje i ljudske performanse na Državnom univerzitetu Middle Tennessee, vodila je studiju. Rekla je da je inspirisana svojim prethodnim kliničkim iskustvom u radu sa autističnom decom.
Prema Vendelkenu, mali broj autistične dece sa teško oštećenim komunikacijskim veštinama može naučiti da koristi AAC za društvenu komunikaciju, ili za funkcije koje ne zahtevaju stvari koje žele ili trebaju, ali to se obično ne dešava u široj populaciji autistične dece sa teška jezička oštećenja, posebno izvan visoko strukturiranih istraživačkih studija.
„S obzirom na ograničenu količinu dokaza za efikasnu AAC intervenciju za ovu decu, posebno intervenciju usmerenu na društvenu komunikaciju, želeo sam da istražim koje tehnike intervencije patolozi govornog jezika koriste i da li smatraju da su efikasne za ovu populaciju“, rekao je Vendelken. „Ovo bi moglo pomoći u identifikaciji izazova sa kojima se patolozi govornog jezika suočavaju i istaći potrebu da se istraže efikasnije metode intervencije.“
Radeći sa Dajan Vilijams, profesorkom i šefom Odeljenja za komunikacione nauke i poremećaje, Vendelken je sproveo 13 detaljnih intervjua sa patolozima govornog jezika koji trenutno praktikuju i koji rade sa ovom populacijom kako bi opisali svoja iskustva i izazove sa kojima se susreću. Nakon što su intervjui završeni, istraživači su koristili kvalitativnu analizu podataka da identifikuju teme i podteme kako bi razumeli kako ovi kliničari donose odluke kada sprovode AAC intervenciju sa svojim klijentima.
Govorni patolozi su uglavnom prijavili naglasak na traženju veština tokom AAC intervencije kod dece u ovoj populaciji i korišćenju prakse zasnovane na dokazima za informisanje o njihovom donošenju odluka, sugerišući da klinička praksa liči na aktuelnu istraživačku literaturu.
Govorni patolozi su takođe izrazili frustraciju zbog uočavanja nedoslednog ili nikakvog napretka u zadržavanju veština koje se uče deci, nedostatka smernica za efikasan razvoj komunikativnih funkcija mimo zahtevanja – kao što je izražavanje različitih emocija i osećanja ili postavljanje pitanja dublje od želje ili potrebe—i poteškoće u podržavanju generalizacije komunikacijskih veština izvan strukturiranih zadataka koje su usmereni na odrasle.
Još jedan identifikovan izazov bio je da patolozi govornog jezika često nisu u stanju da uspešno obuče komunikacijske partnere, posebno roditelje, nastavnike i paraprofesionalce.
„Znamo da je obuka komunikacijskih partnera neophodna da bi AAC bio efikasan“, rekao je Vilijams. „Dok su ljudi prijavili da sprovode neke od ovih obuka, takođe su izjavili da ne vide mnogo generalizacije veština koje se predaju. Moramo da smislimo dodatne metode obuke i da bolje naučimo ljude šta treba da rade da bi bili efikasniji komunikacijski partneri“.
Vendelken je rekla da se nada da će ovu studiju nadograđivati u budućnosti, istražujući kako se tehnike AAC intervencije mogu poboljšati za ovu podgrupu autistične dece stavljajući veći naglasak na društvenu komunikaciju. Ona je zaslužna za svoje iskustvo u Penn State-u što joj je pomoglo da se profesionalno razvija i da uđe u akademski sastanak gde može da nastavi svoje istraživanje.
„Moji mentori u Penn Stejtu bili su izuzetni i fantastični uzori“, rekao je Vendelken. „Izazvali su me da kritički razmišljam, što mi je omogućilo da rastem i kao nastavnik i kao istraživač. Imali su neverovatnu podršku tokom celog programa, posebno moju savetnicu, Dajan Vilijams. Njihova podrška i predavanju i sprovođenju istraživanja omogućila mi je da sa sigurnošću uđem u akademsku školu imenovanje.“
Vendelkenovo trenutno istraživanje procenjuje efikasnost onlajn obuke za komunikacione partnere. Njen cilj je da stvori pristupačnije opcije za AAC obuku i pozitivno utiče na sposobnost ove populacije da efikasno komunicira u svakodnevnim životnim situacijama.
„Sve u svemu, praktičari rade odličan posao u praćenju prakse zasnovane na dokazima koja postoji u trenutnoj literaturi“, rekao je Vilijams. „Ali kao odeljenje, mi uvek razmišljamo o uticaju našeg rada na kliničare. Stvarna primena istraživanja je važna i pomaže nam da informišemo o našim istraživačkim pitanjima. Nastojimo da sprovedemo istraživanja koja poboljšavaju sposobnost ljudi da komuniciraju i pozitivno utiču na njihove životno iskustvo.“