Na razvoj hroničnog mišićno-skeletnog bola mogu uticati socioekonomija, strah od kretanja, pušenje i lošije mreže podrške, pokazuju nova istraživanja.
U sistematskom pregledu trenutnih dokaza, istraživači su otkrili da ljudi iz nižeg socioekonomskog porekla imaju dvostruko veću verovatnoću da razviju hronični bol nakon povrede.
Oni sa kombinacijom karakteristika uključujući pušenje, visok nivo bola u trenutku povrede, strah od kretanja, lošiju mrežu podrške i niži nivo obrazovanja ili prihoda domaćinstva, mogu imati sedam puta veće šanse da razviju hronični bol nakon povrede. Rezultati su objavljeni u PLOS One.
Bol se opisuje kao „akutni“ kada je prisutan u kratkom vremenskom periodu – sve što traje manje od tri meseca nakon početne povrede. Bol se opisuje kao hroničan kada je prisutan duže od tri meseca nakon početne povrede.
Hronični mišićno-skeletni bol pogađa oko 43% populacije Ujedinjenog Kraljevstva i najveći je uzrok invaliditeta širom sveta, koji često traje mnogo godina ili neograničeno. Ljudi sa hroničnim bolom često doživljavaju lošiji kvalitet života i imaju veću verovatnoću da razviju bolesti uključujući rak, kardiovaskularne bolesti i dijabetes.
Trenutni pristupi upravljanju hroničnim bolom fokusiraju se na fizičku rehabilitaciju na mestu bola ili povrede. Međutim, proces zarastanja tela obično ne traje duže od tri meseca, što sugeriše da su razlozi za dugotrajniji bol složeniji.
Glavni autor Michael Dunn, sa Univerziteta u Birmingemu i Univerzitetske bolnice St. George’s NHS Foundation Trust, rekao je: „Svrha akutnog bola je da promeni ponašanje kako bi se telo zaštitilo od povreda, ali hronični bol i dalje traje zbog osetljivog nervnog sistema koji nastavlja naše iskustvo bola, čak i nakon što je proces zarastanja završen.“
Na ovaj proces, otkrili su istraživači, utiče niz psiholoških i društvenih faktora, pa je tretman koji se fokusira isključivo na povređeni deo tela često neefikasan.
G. Dunn je nastavio: „Karakteristike koje smo identifikovali su posebno povezane sa iskustvima pojedinca, a ne sa vrstom povrede. Iz tog razloga, pristupi lečenju ljudi sa mišićno-skeletnim povredama treba da budu više usmereni na osobu, fokusirajući se na šire biološke, psihosocijalno i socijalno blagostanje jednostavno rečeno, trenutni pristupi zdravstvenoj zaštiti ne bave se svim razlozima zbog kojih ljudi ne postaju bolji.
Istraživači su takođe identifikovali druge faktore koji se odnose na razvoj hroničnog bola, kao što su niže zadovoljstvo poslom, stres i depresija. Ove karakteristike su podržane dokazima nižeg kvaliteta, ali su takođe povezane sa nižim socio-ekonomskim poreklom.
„Ljudi iz nižeg socioekonomskog porekla imaju dvostruko veće šanse da razviju hronični bol nakon povrede. Ovo ukazuje na to da ne samo da su trenutni pristupi zdravstvenoj zaštiti neadekvatni, već mogu biti i diskriminatorni, pri čemu su trenutni pristupi zdravstvenoj zaštiti koji su orijentisani na povređeni deo tela usmereni prema onima iz viših socioekonomskih sredina za koje je manje verovatno da će iskusiti ove psihološke ili socijalne faktore“, rekao je gospodin Dan.
