Zamislite da živite sa bolom svaki dan mesecima, ili čak godinama – bol koji je toliko nametljiv da ometa svaki dan vašeg života.
Nažalost, ovo je svakodnevna realnost miliona ljudi koji žive sa hroničnim bolom. I prečesto, oni otkriju da je njihovo stanje stigmatizovano ili čak potpuno negirano.
Kao student doktorskih studija epidemiologije hroničnog bola, imam priliku da radim sa pacijentima partnerima. S obzirom na visoku prevalenciju i višestruke uticaje ove bolesti, krajnje je vreme da počnemo da radimo na promeni stavova i suočavanju sa predrasudama koje je okružuju.
Pre nego što razgovaramo o hroničnom bolu, počnimo od početka. Da li je bol uvek negativna stvar? Naravno da ne. Bol je neophodan za naše pravilno funkcionisanje. Deluje kao alarmni sistem koji nas upozorava na opasnost.
Na primer, ako bismo slučajno stavili ruku na vrelu ploču, u naš mozak bi se poslala poruka o bolu. Pre nego što bismo uopšte imali vremena da razmislimo o tome, sklonili bismo ruku sa vrele površine, izbegavajući intenzivne opekotine u tom procesu. Ovaj bol nam daje reflekse koji su nam potrebni da bismo izbegli najgore situacije.
Bol takođe može trajati malo duže. To je slučaj, na primer, nakon povrede, operacije ili infekcije. Ovaj bol će se često sam povući nakon normalnog ciklusa zarastanja ili će nestati uz pomoć lečenja. Ovo se zove akutni bol. Ovakav kratkotrajni bol se doživljava više kao simptom.
Kada bol traje duže od normalnog vremena zarastanja, više se ne smatra samo simptomom, već samostalnom bolešću. Ovo se zove hronični bol. Hronični bol se definiše kao bol koji traje najmanje tri meseca. Ipak, za ogromnu većinu ljudi koji žive sa ovom bolešću, bol traje nekoliko godina.
Kod ovih ljudi poruka bola nekako nedostaje. Ona više nije prisutna da nas upozorava na opasnosti, već sama po sebi postaje teret. Hronični bol može nastati kao rezultat raka, nesreće ili nakon operacije. Nažalost, ponekad ne možemo da pronađemo uzrok. Ovo otežava lečenje.
Iako ova bolest nije široko priznata, procenjuje se da pogađa oko 20 procenata kanadske populacije. S obzirom da se naša populacija 2022. godine procenjuje na blizu 39 miliona, to bi značilo da oko 7,5 miliona ljudi živi sa hroničnim bolom. Poređenja radi, 7,5 miliona Kanađana je ekvivalentno ukupnoj populaciji Kvebeka. To je impresivan i zabrinjavajući broj.
Pored toga što utiče na veliki deo populacije, hronični bol uzrokuje više od fizičkog bola. Bolest utiče na svakodnevno funkcionisanje, psihičko blagostanje, kvalitet života, društveni život i rad obolelih.
Zamislite da imate toliko bola da vam smanjuje sposobnost da radite, igrate se sa decom, viđate se sa prijateljima ili se koncentrišete, pa čak i utiče na vašu sposobnost da obavljate svakodnevne zadatke. Uprkos želji osobe da ostane aktivan, telo jednostavno ne može da prati korak. Stoga nije iznenađujuće što slede posledice kao što su umor, frustracija, tuga, anksioznost i depresija. Stalno preklapanje između fizičkih, psihičkih i društvenih poteškoća stvara duboku nevolju u ovoj populaciji.
Uprkos značajnim uticajima povezanim sa njim, hronični bol ostaje u velikoj meri stigmatizovan. Zaista, rasprostranjeni su negativni stavovi i uverenja da su ljudi koji žive sa hroničnim bolom postali zavisni od svojih lekova, da preuveličavaju težinu svog stanja, da su samo lenji ili da ne žele da pomognu sebi.
Dakle, znajući višestruke posledice i rasprostranjenost hroničnog bola, zašto još uvek postoji toliko predrasuda i stigme prema onima koji pate od njega?
Pitanje ostaje bez odgovora. Za neke, ono što ne možemo da vidimo jednostavno ne postoji. Pošto je bol iskustvo koje se razlikuje od osobe do osobe, jer nemamo poseban alat za otkrivanje ili zato što ga ne možemo nužno videti, bol može izgledati nevidljiv. Teže nam je da osećamo saosećanje ili razumevanje za stvari koje se ne mogu medicinski objasniti medicinskim testovima ili rendgenskim snimcima.
Dakle, uprkos brojnim objašnjenjima koje nude pacijenti, oni se često suočavaju sa predrasudama zdravstvenih radnika, njihove pratnje ili opšte populacije. Mnogi ljudi koji žive sa hroničnim bolom osećaju da njihov bol ne razumeju njihovi prijatelji, porodica, poslodavci ili čak njihovi zdravstveni radnici, što doprinosi njihovom osećaju bespomoćnosti, tuge i besa. Pored suočavanja sa poteškoćama koje donosi hronični bol, ovi komentari stavljaju neprocenjiv teret na obolele.
Fransin, koja već 15 godina živi sa hroničnim bolom, redovno dobija ovakve komentare od svoje porodice i prijatelja: „Pa, hodaš samo 10 minuta, možeš više. Samo se potrudi više“.
Silvi, koja je živela sa hroničnim bolom 17 godina, mora da se pozabavi komentarima svog lekara: „Vi ste jedini pacijent kome nisam uspela da ublažim injekcije kortizona u poslednjih 40 godina, pa bi možda trebalo da se konsultujete sa psihologom.
Ove fraze, koje nekima mogu zvučati bezazleno, često su pune značenja za one koji ih čuju svakodnevno. Prihvatanje hroničnog bola kao bolesti je važan i težak korak. Ne bi trebalo da se kombinuje sa takvim pežorativnim komentarima.
Bez da smo stručnjaci u toj oblasti, svi možemo da igramo ulogu, na ovaj ili onaj način, u životima ovih ljudi. Nuđenje aktivnog sluha i razumevanja, ne donošenje brzih presuda i priznavanje njihovog stanja je već veliki korak u pravom smeru.
Podrška i komunikacija sa onima oko vas elementi su koji se ne smeju zanemariti i svakako mogu napraviti pozitivnu razliku.
Ovaj članak je ponovo objavljen iz The Conversation pod licencom Creative Commons. Pročitajte originalni članak.
