Hronična usamljenost može značajno povećati rizik od moždanog udara kod starijih osoba, prema novoj studiji koju je vodio Harvard T.H. Chan škola javnog zdravlja.
„Usamljenost se sve više smatra glavnim problemom javnog zdravlja. Naši nalazi dodatno naglašavaju zašto je to tako“, rekla je glavna autorka Ienee Soh, istraživačka saradnica u Odeljenju za društvene nauke i nauke o ponašanju. „Naročito kada se doživljava hronično, naša studija sugeriše da usamljenost može igrati važnu ulogu u incidenciji moždanog udara, koji je već jedan od vodećih uzroka dugotrajne invalidnosti i smrtnosti širom sveta.
Studija će biti objavljena 24. juna u eClinicalMedicine.
Dok su prethodna istraživanja povezivala usamljenost sa većim rizikom od razvoja kardiovaskularnih bolesti, malo njih je posebno ispitivalo uticaj na rizik od moždanog udara. Ova studija je jedna od prvih koja ispituje vezu između promena usamljenosti i rizika od moždanog udara tokom vremena.
Koristeći podatke za 2006-2018 iz Studije o zdravlju i penzionisanju (HRS), istraživači su procenili povezanost između promena u usamljenosti i učestalosti moždanog udara tokom vremena. Tokom 2006-2008, 12.161 učesnik – svi odrasli stariji od 50 godina i više koji nikada nisu imali moždani udar – odgovorili su na pitanja na Revidiranoj skali usamljenosti UCLA, na osnovu koje su istraživači napravili zbirne rezultate usamljenosti.
Četiri godine kasnije (2010-2012), 8.936 učesnika koji su ostali u studiji ponovo je odgovorilo na ista pitanja. Istraživači su zatim stavili učesnike u jednu od četiri grupe prema njihovim rezultatima usamljenosti u dve vremenske tačke: „konzistentno nisko“ (oni koji su imali nizak rezultat na skali usamljenosti i na početnoj liniji iu nastavku); „remitentni“ (oni koji su postigli visok rezultat na početku i nizak u nastavku); „nedavni početak“ (oni koji su imali nizak rezultat na početku i visok u nastavku); i „konzistentno visok“ (oni koji su postigli visok rezultat i na početku i na sledu).
Među učesnicima čija je usamljenost merena samo na početku, 1.237 moždanih udara se dogodilo tokom perioda praćenja (2006-2018). Među učesnicima koji su dali dve procene usamljenosti tokom vremena, tokom perioda praćenja (2010-2018) dogodio se 601 moždani udar. Istraživači su analizirali rizik svake grupe od moždanog udara tokom perioda praćenja u kontekstu njihovog iskustva sa usamljenošću, kontrolišući druge faktore rizika po zdravlje i ponašanje. To uključuje društvenu izolaciju i simptome depresije, koji su usko povezani, ali se razlikuju od usamljenosti.
Nalazi su pokazali vezu između usamljenosti i većeg rizika od moždanog udara i otkrili da hronična usamljenost najviše povećava rizik. Kada je usamljenost procenjena samo na početku, učesnici koji se smatraju usamljenim imali su 25% veći rizik od moždanog udara od onih koji se ne smatraju usamljenim. Među učesnicima koji su prijavili usamljenost u dve vremenske tačke, oni u grupi sa „konzistentno visokim“ imali su 56% veći rizik od moždanog udara od onih u grupi „dosledno niskog“, čak i nakon što su u obzir uzeli širok spektar drugih poznatih faktora rizika.
Dok osnovne analize sugerišu da je usamljenost u jednom vremenskom periodu bila povezana sa većim rizikom, oni koji su iskusili remisionu ili nedavno nastalu usamljenost nisu pokazali jasan obrazac povećanog rizika od moždanog udara – što sugeriše da se uticaj usamljenosti na rizik od moždanog udara dešava na duži rok.
„Ponovljene procene usamljenosti mogu pomoći da se identifikuju oni koji su hronično usamljeni i zbog toga su pod većim rizikom od moždanog udara. Ako ne uspemo da se pozabavimo njihovim osećanjima usamljenosti, na mikro i makro skali, moglo bi doći do dubokih zdravstvenih posledica“, rekao je Soh . „Važno je da ove intervencije moraju posebno ciljati na usamljenost, što je subjektivna percepcija i ne treba je mešati sa društvenom izolacijom.
Autori su primetili da dalja istraživanja koja ispituju i nijansirane promene u usamljenosti tokom kratkoročnog perioda, kao i obrasce usamljenosti tokom dužeg vremenskog perioda, mogu pomoći da se dodatno osvetli povezanost usamljenosti i moždanog udara. Takođe su primetili da je potrebno više istraživanja da bi se razumeli potencijalni osnovni mehanizmi i da su rezultati studije ograničeni na sredovečne i starije odrasle osobe i možda se ne mogu generalizovati na mlađe pojedince.
Drugi autori sa Harvarda Čena bili su Ichiro Kavachi, Laura Kubzanski, Lisa Berkman i Henning Tiemeier.
