Gojaznost narušava sposobnost ljudskog mozga da otkrije sitost i da se oseća zadovoljno nakon konzumiranja šećera i masti. Štaviše, promene mogu biti trajne, objašnjavajući zašto dijeta može biti začarani krug gubitka i povećanja težine.
Istraživači u Holandiji i SAD otkrili su da odrasli sa medicinskom gojaznošću imaju različite neurološke odgovore na stomačne infuzije dijetetskih masti ili šećera od mršavih odraslih.
Skeniranje je otkrilo smanjeno oslobađanje dopamina, neurotransmitera uključenog u stvaranje osećaja ‘nagrade’ od hrane koja nam pomaže da prepoznamo kada smo pojeli dovoljno.
Čak i nakon značajnog gubitka težine, volonteri su bili manje sposobni da registruju hranu u stomaku, što može imati duboke efekte na unos hrane.
Nalazi ističu vezu između creva, mozga i gojaznosti, pokazujući da je potrebno više od snage volje da se izgubi težina i da se ona zadrži.
„Ljudi i dalje misle da je gojaznost uzrokovana nedostatkom volje“, kaže Mirej Serli, endokrinolog sa Univerziteta Jejl. „Ali pokazali smo da postoji stvarna razlika u mozgu kada je u pitanju senzor hranljivih materija.“
Istraživanja su promenila način na koji naučnici razmišljaju o kontroli težine poslednjih godina, otkrivajući da je ona komplikovanija od lične kontrole kalorija i vežbanja, čak i kada se uzmu u obzir faktori životne sredine kao što je rasprostranjenost jeftine, nezdrave nezdrave hrane.
Složeni biološki mehanizmi se sve više prepoznaju i sada znamo da ljudi sa gojaznošću moraju da se bore sa fiziologijom koja čini promene u ishrani i gubitak težine izazovnijim.
Istraživače je zanimalo kako masti i glukoza pojedinačno pokreću područja ljudskog mozga povezana sa korisnim aspektima hrane, bez zbunjujućih uticaja ukusa i mirisa. Kod miševa, mozak reaguje nezavisno na hranljive materije u crevima, i dok počinjemo da bolje razumemo ove procese na životinjskim modelima, znamo manje o tome šta se dešava kod ljudi.
Deo mozga koji reguliše nagon da aktivno traže i konzumiraju hranu posebno je izazvao njihovo interesovanje. Poznat kao striatum, takođe igra ulogu u formiranju emocija i navika.
„Posebno smo bili zainteresovani za ovaj region jer je predloženo da funkcioniše kao senzor kalorija nakon ingestije i da igra važnu ulogu u prilagođavanju ponašanja hranjenja promenama u kalorijskoj vrednosti energetskog unosa“, pišu u svom objavljenom papir.
Da bi proučili ovaj fenomen kod ljudi, Serlie i njegove kolege su ubrizgali glukozu ili mast direktno u stomak 30 mršavih osoba sa BMI od 25 ili manje i 30 osoba sa BMI od 30 ili više. Ljudima koji su učestvovali date su nasumično infuzije ili glukoze, masti ili vode (kao kontrola).
Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI) za analizu moždane aktivnosti i jednofotonsku emisionu kompjuterizovanu tomografiju (SPECT) za merenje nivoa dopamina u 30 minuta nakon davanja hranljivih materija.
Kod mršavih učesnika, smanjena aktivnost mozga u različitim regionima usledila je nakon infuzije glukoze i masti. Nakon davanja hranljivih materija, aktivnost u striatumu je opala, a nivoi dopamina su porasli.
Ovaj sveukupni pad moždane aktivnosti ima smisla jer ne moramo da idemo po još hrane kada smo već jeli. Istovremeno, porast nivoa dopamina pokazao je da centri za nagrađivanje mozga rade.
Ali moždana aktivnost ljudi u kategoriji gojaznih nije se promenila. Njihov strijatum je ostao aktivan, a nakon infuzije masti, dopamin, koji je povezan sa funkcijom striatuma, nije se oslobađao u značajnijim količinama.
Oslobađanje dopamina je primećeno kao odgovor na glukozu u obe grupe, iako nije značajno uticalo na moždanu aktivnost kod ljudi sa gojaznošću, a samo su mršavi učesnici pokazali odgovor na masti.
„Ova oštećenja mogu doprineti prejedanju (i kasnijem dobijanju na težini) i obezbediti buduće ciljeve za razvoj terapija protiv gojaznosti“, piše tim.
Učesnici sa gojaznošću su zatim prošli 12-nedeljni program mršavljenja ishranom, a kod njih 26 koji su postigli gubitak težine od najmanje 10 procenata, testovi su ponovljeni kao i ranije, sa iznenađujućim rezultatima.
„Nijedan od smanjenih odgovora nije pronađen“, objašnjava Serlie.
Nalazi sugerišu da smanjeni osećaj hranljivih materija u želucu i crevima i poremećeni odgovori mozga na nutritivne signale mogu imati duboke efekte na unos hrane, gojaznost i borbu sa gubitkom i povratkom težine.
Tačno kada se takve duboke promene dešavaju tokom gojenja nije jasno. S obzirom na malu veličinu test grupa, potreban je određeni oprez kada je u pitanju tumačenje nalaza.
Ipak, rezultati pružaju važne nove detalje koji dalje impliciraju da je signalizacija mozga rezultat gojaznosti, a ne uzrok, postavljajući vitalne temelje za buduća istraživanja.
„Moramo da pronađemo gde je ta tačka kada mozak počne da gubi sposobnost da reguliše unos hrane i šta određuje taj prekidač“, kaže Serlie.
„Jer ako znate kada i kako se to dešava, možda ćete moći da to sprečite.“
Jedna važna poruka koju možete preuzeti je da je jasno, još jednom, da stigmi težine nema mesta u borbi protiv gojaznosti.
Recenzirana studija objavljena je u časopisu Nature Metabolism.
