Stanovnici ugroženih naselja pokazuju značajno veću aktivnost gena povezanih sa stresom, što može doprineti višim stopama agresivnog raka prostate kod afroameričkih muškaraca, sugeriše nova studija koju su zajednički vodili Medicinski fakultet Univerziteta Merilend (UMSOM) i Univerzitet Virginia Commonvealth (VCU). Ova istraživanja su objavljena u časopisu JAMA Netvork Open.
Afroamerikanci imaju veću incidencu raka prostate i dvostruko veću verovatnoću da umru od te bolesti u poređenju sa belim muškarcima u SAD. Često im se dijagnostikuje agresivni rak u ranijoj dobi, ali razlozi za to nisu do kraja shvaćeni.
„Naši nalazi ukazuju na uticaj života u ugroženim naseljima — što češće pogađa Afroamerikance — na genetske puteve u telu koji su povezani sa stresom. Verujemo da to može povećati rizik pojedinca od agresivnog raka prostate i doprineti rasnim disparitetima u ovoj bolesti“, rekla je dr Ketrin Hjuz Bari, stariji autor studije i docent na Odeljenju za epidemiologiju i javno zdravlje na UMSOM-u.
Studija je otkrila da nedostatak u susedstvu povećava ekspresiju gena povezanih sa stresom. Ekstremne poteškoće ili trauma mogu uticati na ekspresiju gena u našoj DNK, izazivajući niz događaja koji mogu dovesti do raka ili drugih negativnih zdravstvenih posledica.
Pet gena sa većom ekspresijom u ovoj studiji povezani su sa upalom, što je relevantno za rak prostate. Povećana upala može povećati šansu za razvoj raka prostate ili povećati verovatnoću da će rak napredovati kod muškaraca koji već imaju bolest.
Gen sa najjačom vezom bio je HTR6, deo serotoninskog puta, koji pomaže u prenošenju poruka između mozga i drugih delova tela. HTR6 doprinosi i drugim putevima koji regulišu imunološki odgovor tela, a različiti HTR geni povezani su sa smrtonosnim rakom prostate.
Dr Bari je rekla da je ova opservaciona studija, koja je analizirala 105 gena povezanih sa stresom kod više od 200 Afroamerikanaca i belaca sa rakom prostate, među prvima koja sugeriše moguću vezu između socioekonomskih faktora u okruženju i ekspresije RNK u tumorima prostate. RNK dolazi iz DNK i uključena je u proizvodnju proteina koji pomažu funkcionisanju ćelije.
„Moramo da sprovedemo veće studije kako bismo istražili međusobne odnose različitih faktora susedstva, faktora na individualnom nivou, biologije tumora, agresivnosti tumora i ishoda pacijenata kako bismo pomogli u informisanju intervencija za smanjenje dispariteta raka prostate“, rekla je dr Bari.
Joseph Boile, prvi autor studije i postdoktorski istraživač u Massei Comprehensive Cancer Center na VCU, dodao je: „Nalazi iz naše studije podržavaju i nadograđuju postojeća istraživanja o sve većem značaju faktora susedstva i hroničnog stresa za bolje razumevanje agresivnog raka prostate i upornih rasnih dispariteta.“
David C. Vheeler, ko-stariji autor studije i profesor na Odeljenju za biostatistiku na VCU, rekao je da su istraživači analizirali tumorsko tkivo 218 muškaraca sa rakom prostate koji su bili podvrgnuti operaciji radikalne prostatektomije od 1992. do 2021. godine u Medicinskom centru Univerziteta Merilend. Od njih, 168, ili 77%, prijavilo je svoju rasu kao Afroamerikanci, dok je preostalih 50 pacijenata prijavilo svoju rasu kao bele.
Istraživači su procenili susedstva u kojima su pacijenti živeli u vreme postavljanja dijagnoze, uzimajući u obzir prihod, obrazovanje, zaposlenje i kvalitet stanovanja. Razmatrali su i rasnu segregaciju i istorijsku crvenu liniju u kojoj su određenim četvrtima sistematski odbijani zahtevi za hipoteku ili refinansiranje, često na osnovu rase.
Studija je takođe otkrila da afroamerički učesnici češće žive u ugroženim naseljima nego njihovi beli kolege, pri čemu su veći stepen nepovoljnosti zabeleženi u Baltimor Sitiju u poređenju sa ostatkom Merilenda. Unutar Baltimora, veći nedostatak je primećen u centralnim i zapadnim delovima grada.
Mark T. Gladvin, dekan UMSOM-a, rekao je: „Istraživanje otkriva složenu interakciju između životne sredine i gena, koja postaje sve važnija u proučavanju zdravstvenih dispariteta raka.“
Ovo istraživanje podržava ideju da život u ekonomski ugroženim zajednicama može imati štetan efekat na genetske signalne puteve povezane sa stresom, naglašavajući važnost razvoja intervencija za poboljšanje zdravlja i blagostanja manjinskih populacija.
