Gen koji uzrokuje malformaciju lobanje kada mutira upravo je povezan sa šizofrenijom, stanjem poznatim po tome što izaziva uznemirujuće halucinacije i poremećeno razmišljanje.
„Ovo bi bilo izvanredno jer je sve počelo sa kosti“, kaže neurobiolog iz Dečje istraživačke bolnice St. Jude Stanislav Zaharenko.
Zaharenko je nadgledao tim koji je otkrio vezu. Ako je to tačno, to pokazuje kako poremećaji mozga ponekad mogu nastati zbog poremećaja u komunikaciji iz drugih tkiva, a ne iz samog moždanog tkiva.
Predvođeni Zaharenkovim kolegom Tae-Ieon Eomom, istraživači su otkrili da na modelima miša brisanje jedne kopije gena Tbk1 ometa formiranje kostiju lobanje tokom razvoja, što dovodi do deformisanog džepa u moždanom omotaču. Bez lobanje odgovarajućeg oblika, režnjevi malog mozga koji obično rastu unutra su 70 posto manji od normalnog.
„Ono što je interesantno u vezi sa Tbk1 je da nije dobro izražen u mozgu, posebno u mozgu adolescenata ili odraslih“, objašnjava Zaharenko. „Naprotiv, izražen je u okolnim tkivima, odnosno tkivima kostiju, hrskavice i vaskulature. Veoma je malo verovatno da Tbk1 uopšte direktno utiče na mozak.“
Ipak, miševi bez Tbk1 pokazuju poteškoće u motoričkom učenju slične ljudima sa mutacijom za koju se zna da je povezana sa šizofrenijom.
Tako su istraživači koristili MR skeniranje da bi istražili mozgove 80 pacijenata sa 22k delecionim sindromom, koji nemaju deo hromozoma 22 koji sadrži oko 25 različitih gena. Do 30 odsto ljudi sa ovim sindromom ima dijagnozu šizofrenije u nekom trenutku svog života, dok samo 1 odsto onih bez brisanja dobije dijagnozu.
Prethodno istraživanje o sindromu delecije 22k otkrilo je poremećaje u putevima koje slušne informacije putuju od talamusa do oblasti korteksa gde se zvučni stimulansi tumače.
„Mislimo da smanjenje protoka informacija između ove dve moždane strukture koje igraju centralnu ulogu u obradi slušnih informacija postavlja scenu za stres ili druge faktore koji će se pojaviti i pokrenuti ‘glasove’ koji su najčešći psihotični simptom šizofrenije, “ objasnio je Zaharenko 2014.
Naravno, MR skeniranje je pokazalo da ljudski pacijenti takođe imaju manje flokuluse i paraflokuluse, baš kao što je tim primetio kod miševa. Čini se da je Tbk1 jedan od gena na koje utiče brisanje.
Pošto je paraflokulus takođe povezan sa slušnim korteksom, tim sumnja da bi mutacija Tbk1 mogla doprineti. Prethodno istraživanje je takođe pokazalo da je Tbk1 uključen u naš zapanjujući odgovor na buku, kao i na defekte unutrašnjeg uha i druga stanja mozga.
„Kod ljudi bez [22k], retke varijante Tbk1 su povezane sa poremećajem spektra autizma i šizofrenijom“, pišu Eom i tim u svom radu.
„Iako se talamokortikalni poremećaj javlja kasno u razvoju, što je u skladu sa pojavom simptoma šizofrenije, on ostaje i ne nestaje. Međutim, halucinacije su prolazne prirode – dolaze i odlaze“, kaže Zaharenko. „Činilo se da je ovo samo jedan od pogodaka koji je izazvao simptome. Pitanje je: Šta je drugi pogodak?“
Potrebna su dalja istraživanja kako bi se svi ovi delovi slagalice direktno povezali.
„U mom umu, to je kao odskočna daska. Nadamo se da ćemo pratiti ovaj lanac događaja od deformisane lobanje do nerazvijenog flokulusa i paraflokulusa do disfunkcije slušnog korteksa“, zaključuje Zaharenko.
Kao i kod mnogih neuroloških stanja, tačni uzroci šizofrenije su još uvek uglavnom nepoznati.
Trenutni tretmani rade samo za neke pacijente, ostavljajući druge da se bore sa iscrpljujućim simptomima. Ovo sugeriše da može biti više faktora koji su odgovorni, uključujući genetske, ekološke i biološke promene.
