Primetiti da se neko vrpolji može da vam odvuče pažnju. Fristrira vas. Čak je i mučno. Ali zašto?
Prema istraživanjima, stresne senzacije izazvane gledanjem kako se drugi vrpolje su neverovatno česta psihološka pojava, koja pogađa čak jednu od tri osobe.
Nazvan mizokinezija – što znači „mržnja prema pokretima“ – ovaj čudni fenomen naučnici su do poslednjih godina malo proučavali, ali je primećen u kontekstu srodnog stanja, mizofonije: poremećaja u kome ljudi postaju iritirani kada čuju određene zvukove koji se ponavljaju.
Mizokinezija je donekle slična, ali okidači su generalno više vizuelni, a ne zvučni, kažu istraživači.
„[Misokinezija] se definiše kao snažan negativni afektivni ili emocionalni odgovor na prizor nečijih malih i ponavljajućih pokreta, kao što je videti nekoga kako se bezumno vrpolji rukom ili nogom“, tim istraživača, predvođen prvim autorom i psihologom Sumitom Jasval, tada na Univerzitetu Britanske Kolumbije (UBC) u Kanadi, objasnio je u studiji objavljenoj 2021.
„Ipak, iznenađujuće, nedostaju naučna istraživanja na ovu temu.
Da bi poboljšali naše razumevanje, Džaval i kolege istraživači sproveli su, kako su rekli, „prvo dubinsko naučno istraživanje“ mizokinezije – a rezultati pokazuju da je povećana osetljivost na vrpoljenje nešto sa čime se veliki broj ljudi suočava.
U nizu eksperimenata koji su uključivali preko 4.100 učesnika, istraživači su merili prevalenciju mizokinezije u kohorti univerzitetskih studenata i ljudi iz opšte populacije, procenjujući uticaje koje je imala na njih i istražujući zašto bi se te senzacije mogle manifestovati.
„Otkrili smo da je otprilike jedna trećina samoprocenjivala određeni stepen osetljivosti na mizokineziju na ponavljajuća, nervozna ponašanja drugih sa kojima se susreću u svakodnevnom životu“, objasnili su istraživači.
„Ovi rezultati podržavaju zaključak da osetljivost na mizokineziju nije fenomen ograničen na kliničke populacije, već je osnovni i do sada nedovoljno prepoznat društveni izazov koji dele mnogi u široj, opštoj populaciji.“
Prema analizi, mizokinezija ponekad ide ruku pod ruku sa zvučnom osetljivošću mizofonije, ali ne uvek.
Čini se da se ovaj fenomen značajno razlikuje među pojedincima, pri čemu neki ljudi prijavljuju samo nisku osetljivost na stimulanse koji se vrpolje, dok se drugi osećaju veoma pogođeno.
„Na njih negativno utiče emocionalno i doživljavaju reakcije kao što su bes, anksioznost ili frustracija, kao i smanjeno uživanje u društvenim situacijama, radnom okruženju i okruženju za učenje“, objasnio je psiholog UBC Tod Hendi.
„Neki se čak bave manje društvenih aktivnosti zbog stanja.
Hendi je počela da istražuje mizokineziju nakon što mu je partnerka rekla da se vrpolji i priznala da je osećala stres kada se on vrpoljio (ili bilo ko drugi u tom slučaju).
„Kao vizuelni kognitivni neuronaučnik, ovo me je zaista zainteresovalo da saznam šta se dešava u mozgu“, rekao je Hendi.
Dakle, pitanje od milion dolara stoji: Zašto nam je vrpoljenje tako dosadno?
U studiji, istraživači su sproveli testove da vide da li bi mizokinezija ljudi mogla da potiče od povećane osetljivosti vizuelne pažnje, što dovodi do nemogućnosti da se blokiraju ometajući događaji koji se dešavaju na njihovoj vizuelnoj periferiji.
Rezultati zasnovani na ranim eksperimentima bili su neubedljivi na tom frontu, pri čemu istraživači nisu pronašli čvrste dokaze da refleksivni mehanizmi vizuelne pažnje značajno doprinose osetljivosti na mizokineziju.
Iako smo još uvek na početku istraživanja odakle mizokinezija može proizaći na kognitivnom nivou, istraživači imaju neke hipotetičke tragove za buduća istraživanja.
„Jedna mogućnost koju želimo da istražimo je da su njihovi ‘neuroni ogledala’ u igri“, rekao je Jasval.
„Ovi neuroni se aktiviraju kada se krećemo, ali se takođe aktiviraju kada vidimo da se drugi kreću… Na primer, kada vidite da je neko povređen, možete i vi da se trgnete, jer se njihov bol odražava u vašem mozgu.“
Pored toga, moguće je da ljudi skloni mizokineziji nesvesno saosećaju sa psihologijom nemirnih ljudi. I to ne na dobar način.
„Razlog zbog kojeg se ljudi vrpolje je zato što su anksiozni ili nervozni, pa kada pojedinci koji pate od mizokinezije vide da se neko vrpolji, mogu to da odraze i osećaju anksioznost ili nervozu“, rekao je Jasval.
O tome da li se to zaista dešava ovde sa mizokinezijom, tek će dalje istraživanje fenomena moći da kaže sa sigurnošću.
Jedno je ipak sigurno. Iz rezultata koji se ovde vide, jasno je da je ovaj neobičan fenomen mnogo uobičajeniji nego što smo shvatili.
„Za one koji pate od mizokinezije, niste sami“, rekao je Hendi. „Vaš izazov je uobičajen i stvaran je.“
