Eksperimentalna i kontroverzna transplantacija matičnih ćelija, koja ima za cilj lečenje traumatske povrede kičmene moždine, pokazala je obećavajuće nove rezultate u kliničkom ispitivanju faze I.
Ne samo da je injekcija u kičmu sa jednom dozom bila bezbedna i dobro je tolerisalo svih 10 pacijenata sa paralizom, već je rezultirala i nekim poboljšanim kretanjem i senzacijom kod 7 dobrovoljaca.
Iako je to ozbiljna nada, izgleda da su vrsta i stepen povrede bitni. Istraživači sa klinike Mejo u SAD priznaju da bi po svoj prilici samo oko pet odsto pacijenata sa potpunom povredom torakalne kičme povratilo bilo kakav osećaj ili pokret ovom terapijom, na osnovu njihovih rezultata.
Ipak, neurohirurg Mohamad Bajdon kaže: „Kod povrede kičmene moždine, čak i blago poboljšanje može da napravi značajnu razliku u kvalitetu života tog pacijenta.
Transplantacije matičnih ćelija su najsavremeniji tretmani koji su se nedavno pojavili kao mogući način lečenja povreda kičmene moždine.
Prvo, pacijentove sopstvene matične ćelije se uzimaju iz njegovog stomaka ili butine i umnožavaju u laboratoriji pre nego što se ubrizgavaju nazad u pacijentovu kičmu. Ove ćelije, nazvane mezenhimalne matične ćelije, imaju potencijal za obnovu kostiju, hrskavice, mišića, masti ili čak aspekata ljudskog centralnog nervnog sistema.
Za pacijente sa traumatskom povredom kičmene moždine, koji imaju nekoliko drugih opcija lečenja, mogućnost da ove injekcije mogu pomoći procesu zarastanja je uzbudljiva. Ali tu nadu treba ublažiti dostupna nauka.
Dok su druga mala klinička ispitivanja eksperimentalne terapije dala rezultate koji takođe sugerišu da je sigurna i efikasna za povrede kičmene moždine, neki naučnici tvrde da ova ispitivanja nisu rigorozna ili dovoljno duga da bi u potpunosti procenila bilo koji od ovih ishoda.
Japan je 2019. godine doneo kontroverznu odluku da odobri terapiju mezenhimalnim matičnim ćelijama za komercijalnu upotrebu u lečenju povreda kičmene moždine. Mnogi naučnici i dalje kritikuju tu odluku kao preuranjenu. Čak i oni koji su direktno uključeni u istraživanje, poput onih na klinici Mejo, pozvali su na veća i rigoroznija ispitivanja.
Klinička ispitivanja faze I nisu dizajnirana da specifično testiraju koliko dobro lečenje funkcioniše; oni se uglavnom bave bezbednošću.
Međutim, nekoliko pacijenata u trenutnom kliničkom ispitivanju pokazalo je poboljšane senzorne i motoričke performanse kada su testirani otprilike godinu dana i 10 meseci nakon primanja lumbalne injekcije.
Niko se nije pogoršao kao rezultat lečenja, iako je bilo nekih manjih neželjenih efekata, poput glavobolje i mišićno-skeletnog bola. Ovo je dobro za studije faze II.
Ipak, postoji razlog da se sačekaju dodatni dokazi pre nego što se previše uzbuđujemo. Sadašnje ispitivanje, kao i mnoga prethodna ispitivanja, uglavnom se fokusiralo na pacijente koji su pretrpeli povredu kičme u poslednjih godinu dana, obično usled saobraćajnih nesreća ili padova.
Kretanje i osećaj ljudi mogu se blago poboljšati u prvih godinu dana nakon povrede kičme. To znači da kada se gledaju rezultati, nemoguće je razdvojiti efekat isceljenja vremena i isceliteljski efekat terapije matičnim ćelijama posebno.
Štaviše, pacijenti u ispitivanju su stavljeni pod brigu visoko specijalizovanog multidisciplinarnog tima kako bi im pomogao da se rehabilituju, a to je moglo da utiče na njihove zdravstvene rezultate tokom studije.
Međutim, jedan učesnik je imao povredu vratne kičme koja se dogodila 22 meseca pre injekcije matičnih ćelija, što je dugo nakon što opšte poboljšanje prirodno prestane. Ovaj pacijent je takođe pokazao poboljšano kretanje i osećaj nakon transplantacije matičnih ćelija.
„Kao rezultat toga“, zaključuju istraživači sa klinike Mejo, „postoji potreba za budućim, većim randomizovanim kontrolisanim ispitivanjima koja koriste različite klinimetrijske alate i mere kvaliteta života, kako bi se istražile potencijalne prednosti [ovih] injekcija u kasnoj fazi neurološki oporavak od povrede kičmene moždine.“
Ispitivanje faze II klinike Mejo je sada u toku. Ima za cilj da proceni rezultate fizikalne terapije nakon transplantacije matičnih ćelija, kao i bezbednost.
Studija je objavljena u časopisu Nature Communications.
