Izjava o kliničkom konsenzusu Evropskog kardiološkog društva (ESC) o gojaznosti i kardiovaskularnim bolestima, predstavljena na ovogodišnjem kongresu ESC (London, UK, od 30. avgusta do 2. septembra) rezimira trenutne dokaze o epidemiologiji i etiologiji gojaznosti; interakcija između gojaznosti, kardiovaskularnih faktora rizika i srčanih stanja; kliničko lečenje pacijenata sa srčanim oboljenjima i gojaznošću; i strategije mršavljenja uključujući promene načina života, intervencijske procedure i lekove protiv gojaznosti sa posebnim fokusom na njihov uticaj na kardiometabolički rizik i srčane ishode.
Izjava o konsenzusu je zajednički objavljena u European Heart Journal i European Journal of Preventive Cardiologi.
Globalna prevalencija gojaznosti se više nego udvostručila u protekle četiri decenije, trenutno pogađajući više od milijardu pojedinaca. Osim što je prepoznata kao visoko rizično stanje koje je uzročno povezano sa mnogim hroničnim bolestima, gojaznost je proglašena za bolest sama po sebi, koja rezultira narušenim kvalitetom života i skraćenim životnim vekom.
„Naročito, 67,5% smrtnih slučajeva povezanih sa visokim indeksom telesne mase (BMI) može se pripisati kardiovaskularnim oboljenjima (KVB). Uprkos sve većoj vezi između gojaznosti i širokog spektra KVB manifestacija, uključujući aterosklerotsku bolest, srčanu insuficijenciju, tromboembolijske bolesti, aritmije i iznenadna srčana smrt, gojaznost je nedovoljno prepoznata i neoptimalno je tretirana u poređenju sa drugim faktorima kardiovaskularnog rizika koji se mogu promeniti“, kaže profesorka Emeline Van Craenenbroeck, kopredsedavajuća izjave o konsenzusu, Univerzitetska bolnica u Antverpenu, Belgija.
„Ova izjava o konsenzusu ima za cilj da podigne svest o gojaznosti kao glavnom faktoru rizika i pruži smernice za primenu prakse zasnovane na dokazima za njenu prevenciju i optimalno upravljanje u kontekstu primarne i sekundarne prevencije KVB“, dodaje profesorka Eva Preskot, dopisni autor, Bispebjerg Bolnica Frederiksberg, Univerzitet u Kopenhagenu, Danska.
Dok gojaznost negativno utiče na različite organe i predstavlja faktor rizika za nekoliko hroničnih bolesti, Izjava o konsenzusu naglašava kako gojaznost ne doprinosi samo dobro utvrđenim kardiovaskularnim (KV) faktorima rizika (dijabetes tipa 2 [T2DM], dislipidemija, povišen krvni pritisak i arterijski hipertenzija), ali takođe ima direktne štetne efekte na strukturu i funkciju srca i dovodi do razvoja KVB – i aterosklerotskih i neaterosklerotičnih – nezavisno od drugih faktora rizika za KV.
Izjava o konsenzusu naglašava da i genetski i biološki faktori utiču na individualni razvoj gojaznosti, ali je globalna epidemija gojaznosti u velikoj meri vođena faktorima životne sredine/društvenim faktorima. Takođe napominje da pojedinci sa sličnim BMI mogu imati različite kardiometaboličke rizike. Drugi pokazatelji abdominalne adipoznosti, uključujući obim struka, odnos struka i visine i odnos struka i kukova, korisni su za prečišćavanje kardiometaboličke stratifikacije rizika izvan BMI.
Gojaznost i T2DM su snažno međusobno povezani. Oko 80-85% ljudi sa T2DM je gojazno ili gojazno. Nasuprot tome, pojedinci sa gojaznošću imaju skoro tri puta veću verovatnoću da će razviti T2DM od osoba normalne težine (20% prema 7,3%, respektivno). Kod pacijenata sa utvrđenim T2DM, intervencije za smanjenje telesne težine pokazale su pozitivne efekte na kontrolu glikemije, uključujući remisiju do stanja bez dijabetesa. Što se tiče hipertenzije, smatra se da je visok BMI odgovoran za 78% rizika od hipertenzije kod muškaraca i 65% rizika kod žena starosti 20-49 godina.
Odnos između gojaznosti i različitih tipova KVB, uključujući atrijalnu fibrilaciju, aterosklerotsku KVB (ASCVD), srčanu insuficijenciju, aritmije, vensku tromboemboliju i valvularnu bolest, razmatra se u Izjavi o konsenzusu.
Gojaznost se može sprečiti i lečiti. Sveobuhvatno lečenje gojaznosti zasniva se na multidisciplinarnim pristupima, uključujući intervencije u ponašanju, ishranu, fizičku aktivnost, farmakološku terapiju i endoskopske procedure/barijatrijsku hirurgiju prema potrebi.
„Uprkos širokom spektru dostupnih opcija lečenja, upravljanje gojaznošću je dobilo znatno manje pažnje u poređenju sa drugim promenljivim faktorima rizika za KV tokom proteklih decenija, posebno među kardiolozima. Noviji lekovi protiv gojaznosti nedavno su se pojavili kao dodatne opcije za značajan gubitak težine sa dokazanim uticaj na ishode CV-a, podstičući interesovanje za gojaznost kao terapeutsku metu“, kaže profesor Konstantinos Koskinas, kopredsedavajući izjave o konsenzusu, Univerzitet u Bernu, Švajcarska.
Značajan deo Izjave o konsenzusu posvećen je i nefarmakološkom i farmakološkom lečenju gojaznosti. Među ključnim tačkama intervencija u ishrani je da one generalno imaju za cilj energetski deficit od 500–750 kcal/dan, ali su potrebna prilagođavanja individualnoj telesnoj težini i aktivnosti.
I dok se smanjenje telesne težine u rasponu od 5–10% može postići različitim nutritivnim i multidisciplinarnim pristupima, održavanje efekata je ključno pitanje. Intervencije fizičke aktivnosti obično imaju skromne efekte na gubitak težine, ali su važne za održavanje gubitka težine i smanjenje ukupnog CV rizika.
Što se tiče lekova za lečenje gojaznosti, izjava naglašava da orlistat i bupropion/naltrekson treba oprezno koristiti kao lekove za mršavljenje, posebno kod pacijenata sa poznatim KVB, s obzirom na njihov skromni efekat na telesnu težinu, oskudne dokaze o bezbednosti KV i zabrinutost u vezi sa potencijalnim dugoročnim CV rizikom. Međutim, naglašava da su agonisti peptida-1 (GLP-1) slični glukagonu efikasni za gubitak težine i poboljšanje faktora rizika za KV.
„GLP1-RA je efikasan za gubitak težine i poboljšanje faktora rizika za KV; trenutno jedini režim leka sa dokazanim efektom ishoda kod pacijenata sa utvrđenom KVB bez T2DM je semaglutid 2,4 mg/nedeljno,“ kaže profesor Van Krenenbrok. „Efekti lečenja su ograničeni na trajanje lečenja. Dugoročni efekti i održavanje efikasnosti lekova za mršavljenje zahtevaju dalju istragu.“
Autori zaključuju: „Globalni problem gojaznosti je malo verovatno da će se rešiti medicinskim, životnim ili drugim intervencijama usmerenim samo na pojedince. Epidemija prekomerne težine i gojaznosti, koja pogađa više od 60% populacije u Evropi, rezultat je društvenih i Životni stil se menja i može se izmeniti kroz efikasne politike javnog zdravlja. Pasivnost vlada, dok je epidemija gojaznosti evoluirala tokom decenija, je primetna.
„Individualni tretman gojaznosti kod pacijenata sa KVB može biti isplativ kod nekih, ali trenutno ostaje van domašaja većine pacijenata zbog troškova za pojedinca, kao i zbog društvenih troškova.
„Lekari, uključujući kardiologe, mogu doprineti borbi protiv gojaznosti na više načina i na različitim nivoima, tako što će postati proaktivni u prevenciji i upravljanju gojaznošću, kao što su decenijama bili sa drugim faktorima rizika za KV. Oni bi trebalo da dosledno komuniciraju o CV rizik povezan sa gojaznošću i naglašava važnost doživotnog usvajanja zdravih stilova života za održavanje zdrave telesne težine tokom života.
„Za pacijente koji imaju gojaznost, kardiolozi i srodni zdravstveni radnici treba da cene promenu paradigme ka kombinovanim strategijama za upravljanje gojaznošću kao hroničnom bolešću. Međutim, treba ceniti da intervencije u načinu života ostaju prva linija lečenja za smanjenje telesne težine, i da efekti farmakoloških i životnih intervencija na gubitak težine i kardiometaboličke faktore su aditivni.
„Stoga, lečenje lekovima—ako je primenljivo i lokalno podržano—treba da se koristi kao komplementarna, a ne kao supstitutivna opcija lečenja; u ovom slučaju, dugotrajno pridržavanje zdravog načina života ostaje kritično kako bi se potencirali i održali povoljni efekti lekova.“
