Gojaznost sada pogađa 2 od 5 odraslih u SAD, što je čini jednim od najvažnijih problema javnog zdravlja sa kojima se društvo suočava. Međutim, pronalaženje tačnog načina za identifikaciju gojaznosti kod pojedinaca ostaje izazov s obzirom na veoma raznoliku populaciju pacijenata u SAD.
U dva nova rada objavljena u Annals of Internal Medicine, stručnjaci za socijalnu pravdu i gojaznost razmatraju indeks telesne mase i raspravljaju o njegovim prednostima i izazovima kao merilu gojaznosti, posebno u različitim rasnim i etničkim grupama, i kako to utiče na percepciju i pacijenta. nega.
Autori sa Škole za globalno javno zdravlje Univerziteta u Njujorku sugerišu da BMI (težina u kilogramima podeljena sa kvadratnom visinom u metrima) ostaje korisna za identifikaciju gojaznosti. Dok se kliničke odluke mogu poboljšati dodatnim merama, kao što su obim struka i promene težine tokom vremena, BMI je snažno povezan sa indikatorima kardiovaskularnog rizika, niska je cena i lako se meri u kliničkom susretu.
A među zdravim osobama koje ne puše, studije takođe pokazuju da je odnos između BMI i mortaliteta skoro identičan među crnim osobama, belim osobama i azijskim Amerikancima u relativnom smislu – i pošto su podaci o BMI lako dostupni za različite populacije i vreme, oni pružaju korisna metrika pomoću koje se mogu shvatiti i kvantifikovati posledice strukturalnog rasizma i diskriminacije za zdravlje stanovništva.
Ovo omogućava istraživačima da steknu dublji uvid u uticaj sistemskih faktora – uključujući nejednakost u raspodeli resursa, pristup obrazovanju, sigurnost stanovanja, opcije ishrane i kvalitet zdravstvene zaštite – na zdravstvene ishode i da razviju efikasne intervencije za ublažavanje zdravstvenih dispariteta.
Autori sa Harvard Medical School, Massachusetts General Hospital, MGH Veight Center sugerišu, međutim, da implikacije univerzalnih pragova za definisanje gojaznosti mogu dovesti do zdravstvenih dispariteta jer se gojaznost različito manifestuje u različitim populacijama.
Potreba za različitim pragovima BMI za definisanje gojaznosti u azijskim populacijama nudi lekcije koje mogu pomoći u rešavanju postojećih razlika u zdravstvenoj zaštiti. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2004. predložila niži BMI za mnoge azijske populacije zbog njihove veće sklonosti ka centralnoj masnoći i riziku od dijabetesa tipa 2.
Iako su ove promene bile klinički važne, azijska populacija nije monolitna i organizacije bi trebalo da priznaju ove pragove BMI kao samo privremene čuvare mesta dok ne utvrdimo da li su potrebni još specifičniji pragovi za definisanje gojaznosti u različitim azijskim etničkim subpopulacijama. Autori se zalažu za više sredstava za istraživanje kako zameniti proksi vrednosti boljim pragovima zasnovanim na dokazima.
Autori kažu da bi sa nedavnim naporima ka raščlanjenim podacima i personalizovanoj medicini, povećanje granularnosti za Amerikance azijskog porekla moglo potencijalno otvoriti put sličnim naporima među svim rasnim i etničkim grupama, čineći dijagnozu gojaznosti tačnijom, prilagođenom i pravednijom.
Prateći uvodnik iz Annals of Internal Medicine napominje da je konsenzus o tome kako bi gojaznost trebalo da se definiše i dalje neuhvatljiv i tvrdi da, osim dijagnostičkih izazova, fokusiranje na gojaznost isključivo kao bolest, a ne na širu, inkluzivniju konstrukciju može imati neželjene posledice – uključujući jačanje težine pristrasnost u našem trenutnom sistemu nadoknade zdravstvene zaštite.
Zdravstvena zajednica ozbiljno shvata lečenje sličnih faktora rizika po zdravlje, uključujući hipertenziju i visok holesterol, čak i pre nego što oni dovedu do komplikacija bolesti, ali zdravstveni osiguravači, uključujući Medicare, primenjuju višu letvicu kada je u pitanju pokrivanje lečenja gojaznosti. Pošto gojaznost ima više genetskih, društvenih, kulturnih, ekoloških i bihevioralnih faktora, rešavanje gojaznosti zahteva da kliničari imaju vremena i prostora da upoznaju svoje pacijente kao ljude. Ovo je sada posebno imperativ iz mnogo razloga, uključujući i zbog sve veće potražnje za novim visoko efikasnim agensima za mršavljenje.
Ravnopravna distribucija ovih tretmana će zahtevati od kliničara da budu u stanju da donesu nijansirane kliničke odluke na osnovu doprinosa gojaznosti pojedinog pacijenta i zdravstvenog rizika koji on predstavlja, a ne samo na tome da li ispunjava definiciju „bolesti“ panela. Autor predlaže da gojaznost treba prepoznati kao ozbiljnu zdravstvenu pretnju i „pandemiju“, i kao takva, kliničko obrazovanje o gojaznosti treba da bude prioritet u medicinskom fakultetu i usavršavanju.
