Nova studija otkriva neke od najznačajnijih faktora koji utiču na godine u kojima se dijagnostikuje poremećaj hiperaktivnosti sa deficitom pažnje (ADHD) – a viši koeficijent inteligencije je jedna od osobina povezanih sa kasnijom dijagnozom.
Istraživački tim, predvođen istraživačima sa Univerziteta Zapadnog Ontarija i Kvins univerziteta u Kanadi, analizirao je podatke o 568 mladih ljudi, starosti između četiri i 22 godine, kojima je dijagnostikovan ADHD. Drugi faktori, uključujući pol i socioekonomski status, takođe su razmatrani.
Pored toga što nivoi koeficijenta inteligencije čine razliku, istraživanje je pokazalo viši socioekonomski status, a etnička pripadnost majke koja nije belac imala je tendenciju da znači da je ADHD dijagnostikovan kasnije nego što je mogao biti. Način na koji je ponašanje ADHD-a prikazano spolja takođe je promenilo – kod ljudi koji internalizuju simptome, na primer, dijagnoza se u proseku postavlja kasnije.
„Prvo smo otkrili da je viši koeficijent inteligencije predvideo kasniju starost dijagnoze ADHD-a“, pišu istraživači u svom objavljenom radu. „Drugo, otkrili smo da su hiperaktivno-impulzivni simptomi i eksternalizujući simptomi povezani sa ranijom dijagnozom i kod dečaka i kod devojčica.
Ljudi sa ADHD-om pokazuju razlike u načinu na koji se kreću, koncentrišu i kontrolišu svoje impulse. Stanje može imati značajan uticaj na učenje i razvoj kod dece, zbog čega što se ranije postavi dijagnoza, to bolje.
Kasna dijagnoza, ili nikakva dijagnoza, može dovesti do problema u ponašanju i akademskog učinka ispod standarda. Dok su prethodne studije sugerisale da često postoji kasnija dijagnoza i za devojčice i za one sa višim koeficijentom inteligencije, ovde su istraživači želeli da sagledaju oba faktora zajedno.
Dok su istraživači očekivali da će uticaj koeficijenta inteligencije na starost dijagnoze biti uočljiviji kod devojčica, na osnovu tog ranijeg istraživanja, to nisu potvrđivali podaci – i devojčice i dečaci su bili manje-više pogođeni na isti način.
„Buduće studije bi trebalo da obuhvate pojedince kojima nije dijagnostikovana, jer to može dovesti do uključivanja devojčica čije su dijagnoze propuštene zbog faktora opisanih u ovoj studiji“, pišu istraživači.
Nalazi daju zdravstvenim radnicima i roditeljima neke korisne smernice kada je u pitanju prepoznavanje ADHD-a: da je veća verovatnoća da će deca koja izgledaju kao pametnija ili koja su u stanju da sakriju svoje simptome verovatnije biti zanemarena.
Znamo da se ADHD pojavljuje u mnogo različitih oblika, a neki od suptilnijih znakova i simptoma mogu biti promašeni, sugerišu istraživači – posebno kod dece koja izgledaju kao akademski nadarena.
Da bi slika bila još komplikovanija, ADHD se često pogrešno dijagnostikuje kao nešto drugo. Pokušaj da se utvrdi šta je ADHD, a šta nije može biti izazov, ali studije poput ove pomažu.
„Kliničari treba da imaju na umu ove individualne razlike i demografske faktore, i to treba uzeti u obzir prilikom postavljanja dijagnoze“, pišu istraživači. „S druge strane, ovi faktori mogu inhibirati pojedince da traže dijagnozu.“
Istraživanje je objavljeno u British Journal of Clinical Psichology.
